sve u ništa

Sedim u u tami, koju razbija samo jedna gola sijalica nasred plafona, tačno iznad jadnog, drvenog stola nasred malog sobička. Gledam u čašu koja mi stoji kraj ruke.

"Kada sam bio dete... Imao sam se što sam mogao da poželim. Otac i majka su me razmazili do bola, ispunjavajući mi svaki hir koji sam imao. I tako sam odrastao... U ubeđenju da sam ja centar sveta.", stajem, uzimam gutljaj pića, i nastavljam.
"Prva četiri razreda osnovne škole sam proveo lagodno - svi su mi titrali, kao i kod kuće, pa ništa nisam naučio o svetu...
U petoj godini su izmešali učenike i tako smo on i ja završili u istom razredu.
Tada sam već bio poznat u celoj godini, pa sam bio najpopularniji u razredu, osoba sa kojom je najpoželjnije družiti se; uprkos ispadima sebičluka koje tada nisam shvatao, niti primećivao, ljudi su me voleli. I ja sam to uzimao zradvo za gotovo.
...a onda je tu bio on, mali, tihi dečak, ne nešto naročito lep; uvek sa knjigom u ruci; uvek u ćošku učionice, za svojom klupom; uvek sam.
Bio mi je interesantan baš zbog činjenice da smo toliko različiti, pa sam poželeo da mu se približim...", govorim i sećanja naviru.

-

"Ej, ti mali. Ti, u ćošku.", stojim, okružen gomilom druge dece, kraj stola za kojim je on, mali dečak sa naočarima, koji čita knjigu. "Ti si pametan, zar ne?", pitam ga, i pružam mu svesku, ni ne čekajući odgovor. "Uradi mi domaći, onda.", ostavljam je preko udžbenika i odlazim, zadovoljan našim prvim kontaktom.

-

"Sada shvatam koliko je to bilo nepromišljeno i sebično od mene, ali tada nisam znao za drugačiji način... Mislio sam da mu činim uslugu time što to radim, što pričam sa njim. Ne znam kada sam bio dalje od istine..."

-

"Ej, mali.", vičem iz grupe, zovem usamljenog dečaka. "Šta radiš?", pitam ga, i približavam se, sa celom grupom za petama. Uzimam mu knjigu iz ruku... "Hari Poter?", čitam najveća slova.
I onda bacam knjigu na zemlju.
"Dođi ti sa nama, sada ćemo da igramo fucu.", povlačim ga za sobom, a on se otima, kupi knjigu sa tla, i trči od nas koliko ga noge nose.
Ja sam ostao da zaprepašćeno buljim za njim.

-

"Želim njega u svom timu!",  biram ga prvog na času fizičkog; i on polako dolazi do mene.
"Zašto baš on, pobogu?", govori drug koji je vođa drugog tima.
"Zašto da ne?", glasno se smejem.
I u toku igre mu uporno dodajem lopte, a on ne ume da ih primi... I sledećeg dana dolazi u školu pun modrica.

-

"Hteo sam da nam se pridruži, da bude deo grupe... Ali to nisam radio kao svaka druga normalna osoba."

-

"A'e da mi pomogneš na kontrolnom!", govorim mu, opet okružen drugom decom.
I kako on može da odbije pred toliko osuđujućih pogleda?

-

"Jer sam mislio da svako želi da bude u mojoj blizini. Jer sam navikao da svako želi da bude u mojoj blizini.
Srećom, za koju tada nisam ni znao, izgledam onako kako izgledam, pa su me ljudi trpeli; čak i sa mojim savršenim karakterom..."

-

Prolazim kroz hodnik sa par drugara. Put nas vodi pored grupe devojčica, i kada ih prođemo, čuje se uzbuđeno šaputanje za nama. Ne mogu da obuzdam osmeh, i cerim se kao budala sve dok ne uđemo u učionicu.

-

"I tako se to nastavilo; ja, na najgluplje moguće načine pokušavam da ga uključim u moju grupu, a on se sve više i više plaši i mene, i grupe; četiri godine, do maturskog ispita."

-

"Hej, pomažeš mi na maturskom?", pitam ga.
I on klima glavom.
A kako ne bi? Kako mu glava ne bi pala pod težinom svih pogleda koji leže na njemu...?

-

"Hteo sam da upišem gimnaziju, ili medicinsku. Neku od tih "kul" škola, pa da posle budem dr mr pr, i sve to. Znao sam da bi mi otac sigurno platio neki privatni faks, pa mi je jedina briga bila da izaberem odgovarajuću srednju; odgovarajuće mesto za moje prohteve. Ali..."

-

Sedeli smo jedan kraj drugog, u samom kraju fiskultturne sale, gde je bio veći deo naše godine.
I dalje se sećam pokreta njegovih ruku, kako mi pokazuje odgovore, i mog paničnog i ubrzanog pisanja...

-

"Ali... Dao mi je pogrešne odgovore."

-

Stojim pred liste sa rezultatima.
I pogled mi polako klizi sa vrha ka dnu.

-

"Upisao sam trogodišnjio smer, jer ni za šta drugo nisam imao bodova.
A pred kraj treće godine, moj otac je bio uhapšen zbog gomile dugova koje je napravio..."

-

Lisice na rukama mog oca.
Ljudi u plavom kako ga odvode.
I budućnost mi se ruši pred očima...

-

Uzimam čašu; i sve što je bilo u njoj pijem u jednom gutljaju.
"Ja sam imao sve. On je imao samo svoj um. Ali to mu je bilo dovoljno..."

(pisano kao ideja za kratki film koji nikad nije snimljen; 2015.)