Čovek sedi za stolom, ispred njega je poluprazna boca rakije.
Jedna ruka mu leži kraj boce, kao da ju je upravo pustio, a druga na krilu. Šake su mu velike, prsti kvrgavi i zatupasti; kada otvori šaku, posegne za bocom i opet je zatvori, vide se veliki žuljevi, stečeni godinama rada; a nadlanice deluju kao zemlja izdignuta plavičastim i zelenkastim korenjem vena.
I džemper i košulja koju nosi ispod njega su mu premali, pa se vide koščati zglobovi ruku. Košulja je stara, rukavi i kragna su izbledeli i isflekani; a džemper iznošen, ućeban, sa mnogo belih i žućkastih tipoljaka svud po sebi; iz njih viri tanak i dugačak vrat, sa izraženom Adamovom jabučicom.
Sedi pogrbljeno, kao da se više ne seća kako da sedi ponosno, pravih leđa. I gleda u televizor, ali ga ne vidi, dok mu svetlost sa ekrana igra po umornom licu.
Ko zna o čemu razmišlja, da li je srećan ili tužan?
On samo sedi i gleda u svet u televizoru.
A kada začuje glas svoje žene kako urla, uzeće flašu i popiti ogroman gutljaj pića, ni ne zgrčivši lice, već naviknut na ljutinu, i čekaće da ono utiša njene urlike. Kada više ni to ne bude pomoglo, ustaće, obućiće kaput, i izaći napolje da radi nešto, bilo šta, uprkos snegu i vetru, uprkos tome što je danas Božić.
Ko zna razmišlja li on? Možda je utonuo duboko u sebe, sakrivši se od grešaka, utapajući ih vatrom iz boce; a možda je jednostavno previše otupeo da bi ga bilo briga i za šta više.
I čuje se njen glas, i on uzima flašu i pije.
Njegove oči su umorne. Nisu videle previše stvari, baš naprotiv - umorile su se od stalno istih scena svaki bogovetni dan; ali mu je i duša umorna, i on više ništa ne može da promeni. I on gleda pred sebe u neke ljude koje žive svoj život pred kamerama, neki sjajan, prelep, lažan život, koji on nikada neće moći da ima, koji nikada nije ni mogao da ima.
Usta mu se još malo povijaju nadole, a on to ni ne primećuje. I ona stoje, iskrivljena poput polumeseca, u tom prostoru između nosa i brade; a takva su jako dugo - počela su da se krive kada je shvatio kakav je život zapravo, šta ga čeka; i da to ne može promeniti, ma šta učinio.
Povija leđa još malo, pod pritiskom misli i ženinih urlika; ali kako se vatra širi njegovim telom, on otupljuje i njegove uši prestaju da čuju išta osim nekog šuma u pozadini koje ne prestaje, ne prestaje, ne prestaje...
I on ustaje, izlazi do verande, uzima kaput, oblači se, obuva i izlazi, a šum ga prati do vrata i ne ide dalje.
Sada se hladnoća spoljašnjosti bori sa vatrom u njemu, i on ulazi u šupu, tražeći nešto, bilo šta čime bi mogao da zabavi ruke i oči barem na neko vreme...I kada se udari čekićem po prstima, on to ne primećuje, i nastavlja da radi.
Kada se vrati u kuću, tamo je njegova kći sa mužem i decom.
Dok on sa mukom seda, unuka mu kaže: "Srećan Božić, deda!"
I on jedva izmamljuje osmeh.
"Srećan Božić.", odgovara, i opet uzima flašu, osećajući težinu ženinog pogleda na sebi.
Uzima gutljaj, pravo iz boce, i tiho, nikom posebno, govori:
"Srećan Božić..."
