опело старој железничкој/увод у ново доба

црвена
ми је пред очима
бес
ме обузима
због немоћи
туђег нехата
јер све пропада.



места стара
више никад
видети нећу
због туђих хирова

то је само станица!
и да
и не
у исто време

и бес
расте
и ништа
ништа
ништа
не могу да урадим
осим да бесним

овај осећај тескобе
губитка
растанка
кад ни реч не могу да изустим
ме убија

сва сећања
и сва уточишта
која сам имала
су нестала
због безобзирности
"да уступе место
новим стварима"
али чему будућност
ако је прошлост заборављена?
не учимо из својих грешака.

и бес расте
и нема где да стане
па се излива
на ове стране

будућност
коју видим
делује као црна рупа
зјапи
гладна
гутајући све саграђено до сада
где је нада?
кад без плана
срљамо напред
рушимо старо
градимо ново
и тако у недоглед.
где је нада?
кад је све што остане
за њом
само шака јада?