коса ми нема нијансе злата
сунца
смеха
коса ми је попут пепела
који остане након што на ватру падне киша
пупут прашине на асфалту заборављеног паркинга
пупут трулежи унутар мог ума
која расте сваки пут кад останем сама
и зато је фарбам
јер кад се погледам у огледало
то сивило
храни то у мени
и зато ја косу зацрвеним
за бес
заплавим
за тугу
и позлатим
за смех и срећу и доброту
за шансу
да испуним празнину
и пурпур додам на све то
за нешто краљевско
у себи
за нешто лавовско
да бих наставила да се борим
No comments:
Post a Comment