čovek koji je hteo da uguši svet

Danas je taj dan. Znao je, osećao je to u sebi; danas će biti kraj. 

Najeo se - ko zna kada će sledeći put moći to opet da uradi; i počeo je sa pripremama. Stojeći ispred ogledala, iz koga je u njega zurio starac vodnjikavih plavih očiju, sa kožom koja je delovala kao da je broj veća, namestio je češljem proređenu belu kosu na temenu. Ruke su mu drhtale, ali mu to nije smetalo - čovek se na sve može navići nakon dovoljno godina. Namestio je revere sakoa, osećajući uzbuđenje u stomaku.

Danas je taj dan. Danas... 

Izašao je iz kuće i krenuo je dobro poznatim putem; mesto gde će se sve završiti mora biti puno ljudi - a šta bi bilo bolje za to od supermarketa ili autobuske stanice ili kafića ili... supermarket je bio najbliži, i on je išao tamo. 

Ušao je; šetajući se između polica, tražio je pravo mesto. Osećao je srce kako mu lupa iz sve snage; osećao je život kako mu kola venama, dok mu je uzbuđenje u stomaku divljalo. Približio se grupi glasne dece, prošao je pored njih i... Oslobodio se. 

I ništa... 

Ništa. 

Ništa, osim smeha dece i njihovih brzih koraka dok se udaljavaju, ispod glasa govoreći o nečemu. O njemu, bio je siguran; ali nije reagovao, previše obuzet porazom, i poniženjem zbog tog poraza. Polako se okrenuo, sporo, sitnim koracima odlazeći od mesta svoje sramote. I sa svakim korakom dalje od tog mesta, samopouzdanje mu se vraćalo. Kada je stigao kući, bio je siguran: sutra. 

Sutra će biti taj dan.