Pesma

Mir i tišinu na jednom od sporednih vilenjačkih puteva su remetili samo nečiji koraci.

Njene čizme su nežno gazile po tvrdoj, utabanoj zemlji. Pojas o koji su joj bile okačene korice noža se njihao na njenom levom kuku. Lančić sa priveskom u obliku spirale joj je igrao na bujnim grudima. Ogrtač se vijorio za njom dok joj je polu-zlatna, polu-srebrna kosa visila preko ramena - zlatna pletenica preko levog, a srebrna preko desnog ramena. Popravila je povez preko desnog oka, blago dotakla tetovažu u obliku krune na svom desnom obrazu i pogledala oko sebe. Drveće je u urednim redovima raslo s obe strane staze, stvarajući zid koji nije dozvoljavao prolaznicima da vide dublji deo šume. Krošnje nisu skroz natkriljavale stazu, pa je moglo da se vidi čisto plavo nebo.

Odjednom se začuo neki zvuk. Ona je zabacila plašt na leđa i desnom rukom je uhvatila nož. Već je skoro do kraja izvukla nož kada je ljubičasta lisica sa zelenim repom pretrčala put ispred nje. "Izgleda da su blizu...", vilenjakinja je pomislila.Pažljivije je pogledala drveće sa obe strane i učinilo joj se da između dva drveta s njene leve strane koja su bila na par koraka od nje nešto svetluca. Došla je do njih i uhvatila je malog bakarnonarandžastog leptirića. Pogledala ga je, približila ga svojim usnama i prošaputala svoje ime: "Lorelaj..."

**********

Otvorila je vrata kućice i pogledala je malu družinu koja je sedela oko vatre. Patuljak je oštrio svoju sekiru. Čovek-ratnik je nameštao svoj oklop i pripremao svoj ogromni dvoručni mač za borbu. Mag je ispisivao čini na papirićima koji su bili svud oko njega. Iscelitelj je pripremao trave, napitke i zavoje. Beznogi gnom je dodavao još oružja na robota koji ga je nosio. Mag se okrenuo ka Lorelaj i dao joj je oslikane strele i luk. Ona ih je prihvatila sa zadovoljnim izrazom lica.

Nasmešila se, gledajući svoj tim...

*********

Krenuli su širokim putem oivičenim golim, pocrnelim drvećem čije su grane štrčale u sivo nebo. Videli su sitne oblake dima koji su izlazili iz pećine ka kojoj su išli. U njoj se nazirao obris nečeg ogromnog i crnog.

Odjednom je iz pećine izletela vatrena lopta. Mag je izvukao papirić iz rukava i bacio ga ispred sebe. Štit od neke sile ih je sačuvao od vatre.

Zmaj je njišući glavom iskoračio iz pećine. Pogledao ih je ogromnim crvenim očima. Zatim je frknuo, prednjom nogom zagrebao tlo ispred sebe i potrčao na njih.

Gnom je uperio najveću cev koja je štrčala iz robota koji ga je nosio u zmaja i krenuo je ka njemu. Zatim je stisnuo jedno ogromno crveno dugme.

"NE!", čovek je povikao. Gnom je eksplodirao, pritom uništivši zmajevo desno krilo. Čovek je vrisnuo: "Spifeeee!!"

Besno je pogledao Lorelaj: "Zašto si mu dozvolila da ode?! Znaš da je očajan mehaničar! Znala si da će se ovo desiti! Kučko!", zaurlao je i zakoračio ka njoj. Ona ga je hladno pogledala. On se naglo okrenuo, stavio šlem na glavu i potrčao ka zmaju, izbegavajući njegove šape koje su pokušavale da ga smrskaju. Njegov oklop je imao malo polje sile oko sebe koje je smanjivalo štetu od udaraca koje nije uspeo da izbegne.

"Kreni i ti, Olafe, mi ćemo napasti izdaleka!", Lorelaj je rekla patuljku. On je klimnuo glavom i potrčao ka čoveku. "Roberte, čekaj!", povikao je i skočio na zmajevu desnu prednju desnu nogu. "Sad!", viknuo je čoveku i aktivirao je čin povećanja tećine. Robert se zatrčao i u jednom zamahu odsekao zmajevu nogu iznad kolena. Zmaj je zaurlao od bola. Olaf je poništio čin i skočio na zemlju. Zmaj je povikao: "Samo jedan može da me pobedi! Nikakav tim, nikakav klan! Samo jedna jedina osoba u ovom svetu!", i noga i krilo su mu se ponovo stvorili na svojim mestima.

"Šta?!", Robert je povikao. Zmaj se okrenuo i jednim udarcem repa ih smrskao o stene. Zatim se okrenuo ka ostatku družine sa iskeženim zubima. Otvorio je usta, spremajući se da bljune vatru, kada je Lorelaj zapevala.

Njena pesma je istovremeno bila i prelepa i odvratna, i nežna i gruba, i uspavljujuća i uznemirujuća, ali je jedno bilo sigurno - pozivala je u smrt...

Mag i iscelitelj su počeli da nestaju.

Pesma je bila sve glasnija.

Zmaj je počeo da iščezava.

Pesma je bivala sve brža.

Oni su nestajali sve brže i brže i brže, dok se na kraju nisu rasprsli u sitne svetlucave čestice koje su okružile Lorelaj.

Pesma se završila.

Poslednji ton je ostao da lebdi u vazduhu.

Svetlašca oko Lorelaj su eksplodirala.

**********

Ekran se zacrneo.

Eliot je skinuo naočare za virtuelnu stvarnost sa glave. Prijatelji su ga okružili, sa osmesima na licima.

"PRVI SMOOOO!", viknuli su uglas, grleći se međusobno. Eliotu je malo nedostajalo da zaplače od sreće. "Lorelaj je neverovatna!", rekao mu je nizak čupavi momak sa naočarima poput tegli - njegov lik je bio gnom.

"Jeste!", Eliot se iscerio. Zagrljaj se prekinuo.

"A baš nisi morao da nas žrtvuješ...", visoki mršavi dečko, čiji je lik bio mag, se požalio.

"Zapravo, morao sam. Bez toga 'Pesma uništenja' ne bi radila.", počešao se po nosu. Mišićavi momak čiji je lik bio patuljak ga je uhvatio za rame i klimnuo glavom. "Odlično igraš.", nasmešio se.

Devojka koja je igrala iscelitelja i momak koji je igrao ratnika su se već žvalavili u ćošku sobe pune kompjutera. Eliot ih je pogledao i nasmejao se.

"Jebote... Prvi smo završili ovu igru!", ogroman osmeh mu je obasjavao celo lice, "Još ne mogu da verujem-", prekinuo ga je poziv.

Nakon par promrmljanih reči, on je natmureno prekinuo poziv i rekao: "Devojka smara..."

"Idi, može,možemo da proslavimo kasnije.", mišićavi mu je rekao uz kez. "Imamo svo vreme ovog sveta sad, stigli smo prvi!"

Niko nije primetio slušalice iz kojih se sve glasnije čula pesma...

(2013.)