izvini

On se čak ni na sopstvenom rođenju nije oglasio, niti se borio za svoje mesto. Izašao je uredno, glavom napred, bez ikakvih komplikacija po majku, ali nije prodisao dok ga babice nisu dobro izudarale. 

Od njegovog pojavljivanja na ovom svetu, do njegovog prvog udaha, izdaha, vriska i suza, prošlo je tačno četiri minuta. 

Ni sekund manje, ni sekund više. 

* * * 

Bio je mirno dete, tiho i neprimetno. Najviše je voleo da sedi negde, sasvim sâm, i da ćutke posmatra svet oko sebe. Deca iz njegove ulice su pokušavala da ga zainteresuju za svoje igre, ali su nakon nekog vremena odustala, obeshrabrena njegovim ćutanjem i bezizražajnim licem. 

* * * 

Kada je krenuo u osnovnu školu,on je bio „ono“ dete u razredu – „čudak“ koji uvek sedi sam, zuri u nešto što drugi ne vide i ne progovara osim ako to nije neophodno. 

Bio je dobar učenik – ni među najboljima, ni među najgorima. Samo... dobar. Prosečan, bilo bi bolje reći. 

Nije ni po čemu drugom bio upadljiv,osim po toj svojoj samonametnutoj tišini i samoći. 

Svake godine su mu ocene bile prosečne, svake godine je birao mesto negde pri kraju učionice, svake godine je bio sam. 

I tako mu je prošla osnovna škola.

* * * 

„Ćao!“, rekla mu je devojka iz njegovog novog razreda u srednjoj školi. 

On ju je ignorisao, kao i sve ostale. 

Ona je ignorisala činjenicu da je on ignoriše i sela je kraj njega. 

„Kako se zoveš?“, pitala ga je, sa osmehom. 

On je ćutao. 

Ona se zakikotala i raspakovala torbu. 

„Interesantan si!“, šapnula mu je kada je ušao njihov razredni starešina. „Ljudi obično misle da su obavezni da mi odgovore“, opet se zakikotala. On je gledao u profesora. 

Nju njegovo ponašanje nije obeshrabrilo i nastavila je da mu priča ostatak dana. 

To je radila i sledećeg dana. I sledećeg, i sledećeg... 

* * * 

„Ćao!“, javila mu se na ulici. 

On ju je ignorisao. 

„Zdravoo!“, javila mu se u dispanzeru. 

On ju je ignorisao. 

„Heej!“, javila mu se u autobusu. 

On je klimnuo glavom u otpozdrav, misleći da će ona možda nakon toga prestati. Njen osmeh ga je zatekao nespremnog. 

Neprimetno, dan za danom, ona mu je bila sve bliže i bliže. 

„Hej, hoćeš čokoladicu? Vidim da je često jedeš, pa sam pretpostavila da je voliš...“ 

„Grešiš u tom zadatku... Čekaj, sada ću da ti pokažem!“ 

„Zaspao si, pa sam te pokrila...“ 

„Ćao!“ 

„Vidimo se!“ 

„Hoćeš napolje sutra? Doći ću po tebe!“ 

„Hvala ti!“ 

„Heej~!“ 

„Ćao!“ 

On više ni na šta od toga nije reagovao, ali mu je ona postala deo svakodnevnice. 

„Ćao!“, ona je ušetala u učionicu prvog dana druge godine. 

„Ćao...“, on je promrmljao. 

Ogroman osmeh joj je obasjao lice. 

On se malčice zbunio zbog nekakvog čudnog osećanja lakoće i uzbuđenja u sebi, ali nije reagovao. 

Polako, dan za danom, i druga godina je prošla. 

Sada su već povremeno i pričali, a za vreme leta su se jednom našli i otišli u biblioteku po neku knjigu koju je ona htela. 

Treća godina je došla i prošla. 

Ona je porasla iz veselog, brbljivog deteta u prelepu, zarazno veselu devojku. 

I drugi su to počeli da primećuju, ali ona je sve „udvarače“ odbijala. Jedini dečak sa kojim je bila bliska je bio on, a jedina osoba sa kojom je on bio makar malo blizak, za koju je makar malo mario (iako to nije shvatao), bila je ona. 

Četvrta godina je prošla. Svi su položili maturski ispit i otišli na matursko putovanje, ostavivši matursko veče za sâm kraj. 

Na toj večeri su se skoro svi opili, čak i Ona. On je jedini bio u potpunosti trezan... 

Zamoren bukom i smradom alkohola i veštačkog dima u sali za proslave, on je izašao napolje. 

Video je trojicu momaka kako okružuju Nju, „izašla je pre mene?“, pomislio je i začuo nekog od njih kako sesmeje. 

„Sada će ona da vidi!“, čuo jekada je krenuo da se udaljava od njih. Sada su se sva trojica smejali. Začuo se njen prigušeni vrisak. On se opet okrenuo ka njima, ali su mu nestali sa vidika. 

Opet se čuo njen vrisak, ovog puta duži i jači i naglo prekinut, ali ga je ignorisao, i vratio se nazad u salu. 

* * * 

Saznao je da se ubila dan nakon njene sahrane, kada je naišao na jednog od onih koji su je silovali. 

„Hvala na ćutanju...“, taj momak je dodao uz kez. 

On ga je ignorisao i otišao kući. 

* * * 

Saznali su da se ubio tačno četiri minuta nakon njegove smrti. 

Kraj njegovog tela su našli pismo. U njemu je pisala smo jedna reč:

"Izvini."

(2015.)