Nekada davno, u podnožju neke od planina našeg sveta, rodio se dečak. Ljudi su ga voleli zbog njegove pameti i lepote i on je to dobro znao - ali to nije iskorišćavao. Voleo je samo jednu osobu od detinjstva, i sa njom se venčao, i ta proslava je bila jedna od najlepših koje je njegovo malo selo videlo. Živeli su mirno i zadovoljno, sve dok njihovo mlađe dete nisu ubili ljudi koji su došli u tu šumu da love. Bez objašnjenja, bez izvinjenja, upucali su ga pred njegovim očima.
Ljudi iz sela su ga voleli i poštovali i nisu hteli da ga puste da ide sam da im se osveti; pa su krenuli svi zajedno. Ali, pošto su celi život znali samo za mir, taj pokušaj osvete se završio brzo i krvavo; ti drugi ljudi su ih većinom pobili, pre nego što su uopšte i stigli da išta urade. A on, njegova žena i njihov preživeli sin su bili zarobljeni i čuvani, kao i svi ostali preživeli iz sela.
Ispostavilo se da nepoznati ljudi nisu bili tu baš slučajno; imali su dobro skrivenu podzemnu bazu na par sati hoda odatle, daleko od njihovih uobičajenih lovišta, na jednom od najnepristupačnijih delova planine. Držali su ih tamo, i nisu dirali ni njega, ni njihovog preživelog sina, niti ikoga drugog iz sela, nego su uzeli nju, iskoristivši je kao prvo zamorče za eksperiment zbog kog je ta baza i podignuta, primoravši ga da gleda, zajedno sa njihovim detetom.
Te noći, dok je on spavao, njegov sin je sebi pregrizao jezik. Prva stvar koju je on video kada se probudio je bilo beživotno telo njihovog deteta... Kada su došli po njega, on je samo sedeo i gledao u sina, potpuno praznih očiju.
Samo to im nije bilo dovoljno.
Uskoro su i njemu uradili isto što i njoj - isprobali gas, smešu hemikalija, koje "otključavaju mozak", i ako se pobedi najveći strah, osobi obezbeđuju moć vezanu za taj strah.
On je bio prva i jedina osoba iz negovog sela koja je preživela test.
...ni to im nije bilo dovoljno...
„uzeli smo deset osoba koje ste vi odabrali.“, rekao je prvi glas.
„biće dovoljno. zasad. ako nijedna ne prođe test, uzećemo još.“, odgovori drugi, autoritativniji glas.
„razumem.“, prvi glas se složi. „da započnemo test?“, upita.
„da.“
---------------------------------------------------------------------------
Ana se probudila na njoj nepoznatom mestu. Ustala je, okrenula se oko sebe i videla da je u centru velike sive kocke, osvetljene po ivicama, i bez vidljivog izlaza.
Počela je da vrišti.
„Molim Vas, smirite se. Sve će biti u redu – ako položite test.“, glas se začu, naizgled odasvud.
„Kakav test..?!“, upita ona, bez daha.
„Verujem da osećate neki čudan miris.“, ona se štrecnu kada shvati da je glas u pravu, i kad je primetila sivu paru kako izlazi iz donjih ćoškova kocke. „To je smeša hemikalija koja Vam daje određenu moć koju možete zadržati ako uspete da je kontrolišete. U Vašem slučaju – to je moć upravljanja krvlju.“, ona je iskolačila oči. „Test će sada početi. Želimo Vam uspeh.“, glas je rekao i sobu je ispunio mrak.
Zatim se svetlo polako vratilo, al je bilo prigušenije nego pre. Ani je krv bubnjala u ušima, dok je ona drhtala, obgrlivši samu sebe.
„A-ana-aa..“, začula je krkljanje iza sebe. Polako se okrenula i videla svoje roditelje, izbodene po celom telu, kako leže u lokvi krvi. Njena majka je pružala ruku ka njoj i ponovo, sa mukom, dahnula njeno ime: „A-a-n-a-aaa...“. Ona je prekrila svoje uši i počela da vrišti. Videla je kako se lica njenih roditelja krive od bola. I onda su eksplodirali. Krv je obojila celu sobu i isprskala ju je od glave do pete. Zanemela je, dok je bubnjanje u njenim ušima postajalo sve glasnije i glasnije.
---------------------------------------------------------------------------
„prvi subjekt nije prošao test.“, prvi glas reče.
„vidim i sam.“, drugi glas odgovori. „aktiviraj drugu kocku. sledeći test mora što pre da se održi. nemamo puno vremena.“
---------------------------------------------------------------------------
„Dobrodošao u program za testiranje tvojih sposobnosti.“, Marka je probudio glas. Bilo je potpuno tamno čak i kada je otvorio oči, pa je odlučio da ne paniči i da sačeka i vidi šta će se desiti.
„Hvala?", rekao je.
„Moraš da položiš ovaj test da bi prošao dalje.", glas ga je obavestio.
„...dobro. Iz čega je test? Šta treba da radim?"
„Da prevaziđeš svoj najveći strah, koristeći moć koja ti je data."
„...koju moć sam dobio?", Marko je osetio trnce kako mu se penju uz leđa.
„Moć upravljanja vatrom."
Progutao je knedlu i polako se uspravio.
„Srećno.", rekao je glas i nestao.
„Oooo-keeej... Mogu ja to... Izboriću se sa svime.", pomislio je, a onda su plamenovi zaigrali oko njega.
„Mogu ja to. Mogu ja to.. Mogu...", oblio ga je hladan znoj dok je ponavljao tu rečenicu: "mogu ja to", a plamenovi su bili sve bliže i bliže.
Udahnuo je duboko i polako izdahnuo, istisnuvši svoj strah na ivicu svoje svesti. Počeo je da zamišlja kako su plamenovi sve manji i manji...
Onda je ugledao svog malog brata u vatri, par metara ispred sebe. Čvrsto je držao svog plišanog medu, uprkos plamenovima koji su plesali oko njega.
Oči su mu se raširile.
„Opet... ne... NE OPET!", vrisnuo je.
Plamenovi su porasli do plafona i nestali.
---------------------------------------------------------------------------
„subjekat broj dva je preživeo, ali deo tima zadužen za njegovo psihičko zdravlje nije siguran da li će on biti u stanju da se bori. takođe, njegova kocka je veoma oštećena.", prvi glas je rekao.
„nije važno. šta je jedan um naspram mnogih? iskoristićemo ga. a kocka... uništite je.", drugi glas je odvratio.
„da započnemo treći test?"
„da."
---------------------------------------------------------------------------
Ivan se probudio u sivoj kutiji. Ustao je, osvrnuo se oko sebe i ponovo seo, zbunjen. Pogledao je u tavanicu, u nadi da će tamo pronaći neki otvor, ali ni tamo nije bilo ničega.
„Ovde si zbog testa. Date su ti moći i ti moraš da ih iskoristiš da bi pobedio svoj strah. Srećno.", začuo se glas, naizgled – odasvud.
„Moći? Kakve moći?", Ivan je skočio na noge i viknuo.
Umesto odgovora, soba je nestala i on se našao u vazduhu, visoko, visoko, među oblacima. Soko je ponirao pored njega.
„Možeš da upravljaš gravitacijom. Iskoristi tu moć i nauči da letiš!", soko je rekao, zalepršao krilima i poleteo.
„Ne, ne, ne, ne", jedna reč se vrtela u Ivanovom umu. "ne ne ne ne NE NE NE", strah ga je prtiskao, obuzimao mu udove, telo glavu, čineći ih teškim poput olova, "NE", padao je sve brže i brže, postajao je sve teži i teži, "NEEE", zemlja je bila sve bliže i bliže, "NE--", dok, napokon, nisu postali jedno.
---------------------------------------------------------------------------
„subjekat broj tri nije-"
„vidim i sam. započnite sledeći eksperiment."
---------------------------------------------------------------------------
Nika je ležala ispod velikog drveta jabuke, na livadi punoj cveća i gledala je u čisto, plavo nebo, uživajući u umilnoj ptičjoj pesmi. Duboko je udahnula mirisan vazduh i protegla se, poput mačke na letnjem suncu. U taj mah, pade joj okrugla, crvena jabuka pored glave. Ona je sela i uzela je u ruke, a zatim je počela da je trlja ivicom svoje majice, dok je gledala mačiće kako se igraju ispred nje. Kada ju je izglačala do punog sjaja, zagrizla je. Nešto kao da joj je probolo donji deo vrata, ali kada je dodirnula to mesto, nije ništa osetila pod prstima.
Onda joj je predeo zatreberio pred očima, uz čudan šum.
„Kao kada nema prijema na TVu...", proletelo joj je kroz glavu, a onda je slika nestala.
Stajala je usred velike sive kocke. Kada se okrenula oko sebe, kocka je nestala, uz isti čudan šum, i ona je opet bila na livadi, sa jabukom u ruci.
Pogledala je u jabuku.
„Možda je ovo neka otrovna?“, pomislila je, ali je odmah zatim, uz osmeh, odbacila tu pomisao; ipak je ovo bio njen raj...
Onda je nebo počelo da tamni.
„Pobedi tamu i raj će ti biti vraćen.", začula je glas kako šapuće oko nje, opet i opet i opet. „Možeš da upravljaš tamom...", opet i opet i opet, glas je igrao oko nje.
„Kako očekuješ da kontrolišem nešto čega se plašim najviše na svetu..?", prošaputala je.
„Pobedom tog straha" "straha" "straha", odjekivalo je oko nje, a onda se ponovo spustila tišina, i ona je shvatila da je sama.
Drhtavo je udahnula. „Ne... Ne smem... Ne mogu...", glas joj je rastao svakom reči. „Neću! Strašno je!!", vrisnula je.
Niko nije odgovorio.
Strah joj je stezao grudi, ne dozvoljavajući joj da diše, a tama je napredovala; sve brže i brže.
Uskoro, sve je bilo u polumraku.
A zatim je svetlo potpuno nestalo.
Začuo se Nikin očajnički vrisak.
On je odjekivao neko vreme, a onda više nije bilo ničeg.
...osim tame.
---------------------------------------------------------------------------
„strah je bio prejak, čak i za iluzije stvorene gasom.", prvi glas reče; gledao je u mesto na kome je bila Nikina kocka, koja je upravo nestala u tami, zajedno sa njom.
„shvatio sam. idemo dalje.", drugi glas odvrati, „za manje od sat vremena će biti ovde.", na trenutak je zazvučao čak i uplašeno.
---------------------------------------------------------------------------
Eliza je sedela ispred svog noćnog stočića i ogledala se na njemu, gledajući kako se do sad našminkala.
Počela je da stavlja ajlajner: „Mora da bude savršeno simetrično.", pomislila je. „...kao i uvek.", proletelo joj je kroz glavu.
Kada je završila šminkanje, vratila je sve stvari na njihovo odavno određeno mesto i otišla je do ormara. Otvorila ga je i počela da prebira po delu gde joj je stajala tamna odeća. Izvukla je crne pantalone, pomerila se prema delu ormara gde je stajala svetlija odeća i uzela je belu košulju. Zatim je ostavila odeću na svom savršeno urednom krevetu. Onda se obukla i uzela ravne cipele iz ormarića pored vrata i, iz jedne od fioka u radnom stolu, izvukla crnu mašnu i njome zavezala kosu. Pokupila je torbu i blejzer sa stolice, pogledala se u velikom ogledalu na vratima, "izgledam poput mame...", nasmešila se i izašla.
„Sve je na svom mestu.", opet se nasmešila i izašla.
Začulo se treskanje i udaranje iz njene sobe, poput odgovora na njenu misao.
Oštro je udahnula, iznenađena, i brzo je otvorila vrata.
Predmeti su leteli po sobi. Krevet je lebdeo u vazduhu, desetak centimetara iznad poda; šminka je izletala iz otvorenih fioka i nekontrolisano je letela po celoj sobi; pijanino je bio otvoren i stare lutke, lutke koje joj je majka dala, su sletele sa svog mesta na ormaru na dirke i skakutale su po njima, stvarajući strahovitu kakofoniju; dok je sva njena odeća, do malopre pažljivo raspoređena po bojama, igrala neki čudan grupni ples po podu, po vazduhu, po zidovima i plafonu - u ritmu 'muzike' sa pijanina.
Eliza je počela da drhti.
„Tvoja moć je telekineza. Upotrebi je da sve vratiš onako kako je bilo.", začula je glas.
„...onako kako je bilo.", ponovila je, drhteći sve jače.
„....i onako...", glas joj je očvrsnuo, „i onako kako treba da bude!", rekla je, i te reči kao da su je smirile.
Zatvorila je oči i, zamislivši sobu onako kako treba da bude, pokušala je da to prenese na realnost.
„Sve će biti tačno. Onako. Kako. Treba. Da. Bude.", mislila je, usredsredivši svu svoju volju na tu misao.
Zvuk klavira je postajao sve tiši i nežniji, i ona je uskoro mogla da prepozna melodiju koja se sada čula.
Eliza je otvorila oči i videla je svoju najstariju lutku, jedinu lutku koju joj je majka sašila, i prepoznala je kompoziciju koju joj je majka svirala jako često dok je još bila živa – "Za Elizu".
Nasmešila se i pomislila: „Sve je baš onako kako treba da bude."
---------------------------------------------------------------------------
„konačno jedan u potpunosti uspešan eksperiment.", drugi glas je zazvučao zadovoljno.
„da.", složio se prvi glas.
„koji je sledeći strah?"
„tanatofobija."
„ah, strah od smrti...? ovo će biti zanimljivo...", drugi glas se nasmejao. „aktivirajte kocku."
---------------------------------------------------------------------------
„Mama i tata neće nigde otići, ne brini se. Svi smo zajedno i svi ćemo preživeti.", sećao se Nikolas najveće laži svog brata.
Sećao se i rata koji mu je oduzeo roditelje.
Sećao se i bolesti koja mi je oduzela brata.
Sećao se i tuge i boli koju je osećao.
Sećao se i straha, ali i nade.
„Ako umrem, možda odem u raj, gde su i oni! Možda ih vidim opet, i možda budemo srećni zajedno...", sećao se misli koja mu je često obuzimala um u trenucima nakon bratovljeve smrti.
Sećao se i čoveka koji ga je prihvatio u svoj dom i brinuo se o njemu kao o sopstvenom detetu.
Sećao se i čoveka koji ga je voleo kao dete koje nikada nije mogao da ima, čoveka koji mu je uništio najveću nadu i stvorio najveći strah.
„Raj ne postoji!", sećao se šta mu je on ponavljao.
Sećao se on mnogo čega, dok su dani, nedelje, meseci, prolazili kraj njega, a on je plutao u tami...
Neko ga je nekad pitao: „Šta bi uradio da imaš moć da ubiješ dodirom?", nekada davno, davno, kada su glasovi još mogli da se probiju do njega.
On je godinama, decenijama, vekovima razmišljao o tome i konačno je pronašao odgovor.
„Poslao bi ih što više u smrt – ako se neko vrati po mene pre nego što i sam pođem tamo, znaću da dobri čovek nije bio u pravu.", rekao je u tamu. „...i znaću da ću ih videti opet...", rekao je u sebi.
---------------------------------------------------------------------------
„ovaj subjekat je, izgleda, mislio da su prošli vekovi otkako smo mu postavili pitanje, uprkos tome što je ovde prošao minut.", prvi glas je konstatovao.
„protok vremena u ljudskom umu je relativan.", drugi glas je rekao. „što je veoma dobro za nas.", dodao je. „nastavi dalje, ubaci sledeći subjekat u 'kutiju'."
---------------------------------------------------------------------------
Iza ogledala postoji drugi svet, Lara je to znala. I plašila se da gleda tamo, zato što je Lara koja je u ogledalu jača od nje.
Kako je ona to znala?
Pa, kada je bila mala, često bi odlazila u svet iza ogledala – u snovima. U početku je sve bilo lepo – one su bile drugarice, često su se igrale zajedno i bile su bliske kao sestre, ali su polako počele da se razilaze kako je Lara odrastala. Kada je raskinula sa svojim prvim momkom, prvi put se posvađala i potukla sa Larom iza ogledala. I izgubila je.
Od tad je više nije videla, ali je znala da je ona tamo negde, da čeka povoljan trenutak da je obuzme i oduzme joj život.
Zato je sklonila sva ogledala iz svoje okoline i trudila se da ne bude nigde gde joj se može videti odraz. Uprkos tome, kad god bi prošla kraj nekog prozora, staklenih vrata, barica, osetila bi pogled na sebi, a ponekad, u toku mračnih noći, čula bi i smeh, koji strašno podseća na njen...
Godine su prolazile i Lara je napunila osamnaest godina. Zbog toga su joj roditelji dopustili da prvi put ode na putovanje bez njih, sa još par drugara.
Čim su stigli u hotel, Lara je otrčala do mora koje nikada do sada nije videla ispred sebe...
„Prelepo je!“, prošaputala je, izula cipele i zakoračila u vodu. Nakon par koraka je stala i čučnula. Veliki talas je počeo da se kreće prema njoj. Bivao je sve veći i veći, i kada je konačno porastao preko njene glave, primetila je odraze.
U samom talasu, u kapljicama vode iznad, ispod, svud oko nje, videla je svoje lice, kako se smeje, smeje, smeje...
Talas ju je poklopio i progutao. Pojavila se u sivoj kocki.
„Zdravo!“, rekla joj je Lara iz ogledala, i udarila ju je u stomak, i dalje se smejući. Prava Lara je vrištala, dok ju je Lara iz ogledala udarala – a onda su, najednom, udarci prestali.
Lara iz ogledala je stajala iznad nje, visoka kao planina.
„Hvala ti na pomoći!“, nasmejala se. „Sada konačno i ja mogu da imam svoje telo“
„...kako?“, prošaputa Lara.
„Zašto bih ti rekla?“, Lara iz ogledala se okrenula oko sebe i na kraju pogledala u plafon. „Tara je gotova! Strah je pobedio, ali smo i dalje žive i spremne za borbu!“
---------------------------------------------------------------------------
„da li je neko pričao o našem planu dok su je unosili u sobu?!“, drugi glas viknu.
„d-da... objašnjavao sam jednom od kolega šta se dešava...“, prvi glas prošaputa.
„BUDALO!“, siknu drugi glas. nakon par momenata, dodade: „ali, šta je – tu je. imamo još jednog borca, sklonite je iz kutije.“
„r-razumem!“
---------------------------------------------------------------------------
Osećala je kako je zidovi kovčega stiskaju, kao da pokušavaju da je smanje. Ona je pokušala da savlada drhtanje i paniku koja je rasla u njoj svakim trenom više koji je provela u tom malom prostoru, ali bezuspešno. Panika je bila sve jača i jača, i ona se umokrila. Njeno drhtanje je uskoro počelo da potresa ceo kovčeg, ali iz spoljašnjeg sveta nije bilo reakcije.
Pokušala je da se seti zašto ju je brat zatvorio tu, ali bez uspeha...
Njeni isprekidani jecaji su postajali sve jači i jači, dok nije zaridala na sav glas.
Onda je neko otvorio vrata.
„Umukni, svinjo debela!“, začuli su se besni, odsečni koraci i onda je neko šutnuo kovčeg. Njegova izrezbarena unutrašnjost se još više urezala u njeno ogromno, naduveno telo.
„Aleksandre... Molim te...“, ona je, preklinjući, pokušala da kaže nesšto, ali ju je Aleksandar prekinuo.
„Aveeksvaandveeeeee, mooovim teee...“, podrugljivo ju je imitirao. „Da li stvarno misliš da ću te pustiti? Ti si debela svinja koja nikada nije ni trebala da se rodi! Ali jesi, i zato mi je majka mrtva... Zato nam je majka mrtva... Svinja ubica, hahahah...“, onjušio je vazduh. „Debela, upišana svinja ubica! Hahaha!“, smejao se, visokim, zvonkim smehom koji su drugi obožavali, a koji je nju plašio više od svega. „Svinja, svinja, svinja!“, pevušio je i šutirao kovčeg.
Odjednom je prestao. „Debela svinja će možda smršati ako joj pustimo krv!“, zakikotao se i otišao na drugi kraj prostorije.
„Ne, ne, ne, ne ne ne!“, pokušavala je da kaže iznova i i iznova, ali više iz svog suvog grla nije mogla da izmami glas jači od šapata.
Začuo se pisak, psovka i šuštanje jakne.
„Danas imaš sreće, Sunčice-sestrice!“, začula je njegov smeh. „Društvo me zove u grad, pa nemam vremena da se zamajavam tobom... Uživaj dok se ne vratim!“, začula ga je kraj otvora za vazduh. „A verovatno se neću vratiti uskoro...“, zapalio je cigaretu, uvukao dim, izduvao ga u kovčeg i otišao.
„Ne ostavljaj me ovde...“, pokušala je da kaže, bezuspešno. Kada su zvuci njegovih koraka nestali, ona se sklupčala u položaj fetusa, pritisnuvši kolena na poklopac, dok joj se stomak izlio sa strane, dodirujući strane kovčega. Fokusirala se na disanje i, polako, panika je popustila. Nastavila je da diše, dok je svetlost polako nestajala. U nekom trenutku je zaspala.
Kada se probudila, već je bilo svetlosti, ali on još nije došao. Ponovo je zaspala i probudila se, shvativši da je za to vreme ispraznila creva.
Mrak je ponovo pao, i ona je opet utonula u grzničav san.
Njega nije bilo ni sledećeg, ni dana nakon tog.
Petog dana joj se učinilo da čuje glas kako joj govori da ima nekakvu moć, ali nije bila sigurna da li je bio stvaran. Opet je zaspala...
Aleksandar se pojavio sedmog dana.
„Ups, izgleda da sam zaboravio na tebe, sestrice...“, začula je njegov veseli glas. „Pa... odužiću ti se tako što ću nastaviti ono što smo započeli!“, nasmejao se. Ona je čula zveket sa drugog kraja prostorije i zvuk koraka i videla je iglu kako prolazi kroz otvor za vazduh uz koji su joj bile priljubljene noge.
„Ako nema nekih većih vena ovde, nema veze... Bošću dok ih ne nađem.“, čula je kratak smeh.
„Ne!“, pomislila je, „nemoj!“, srce joj je kucalo sve brže i brže. „Nemoj!“, vrisnula je u sebi, dok njeno grlo nije moglo da ispusti ni zvuk. Igla je dodirnula i probila njenu kožu, srce joj je bubnjalo i onda je začula vrisak, osetila je krv kako je prska kroz otvore i špric kako se lomi. Odmah zatim, i kovčeg je prsnuo i ona se otkotrljala napolje, kraj tela svog brata čije su grudi eksplodirale.
Kada ga je videla, prva pomisao joj je bila: „Konačno slobodna!“, i onda se onesvestila.
---------------------------------------------------------------------------
„subjekt broj osam je uspešno prošao test.“, prvi glas reče.
„odlično.“, drugi glas odgovori. „nastavite dalje. i pošaljite mi Taru.“
„razumem.“
---------------------------------------------------------------------------
Leksander je gledao u lice unakaženo vatrom kako se nadvija iznad njega, osetio je smrad alkohola koji je dolazio iz čovekovih usta i čuo je njegovo teško, nepravilo disanje.
„Moj si, samo moj, prelepi, prelepi dečak, samo moj-“, čuo je dubok, promukao glas, dok su mu ruke tog čoveka kidale odeću.
Znao je da je ovo san, ali je, uprkos tome, opet bio oduzet od straha.
„Šta bi uradio da možeš da menjaš oblik...?“, čuo je glas u glavi.
„Postao bih tigar, ubio bih ga, gostio bih se njegovim mesom, kupao bi se njegovom krvlju“, odgovorio je i uradio je to.
„Prelepa i opasna zver – nisi više samo dečak...“, začuo je glas čoveka koji ga je silovao, pre nego što mu je otkinuo glavu.
„Leks, moj mili, mili dečače... Prelep si!“, video je svoju majku, i osetio je kako ga miluje po okrvavljenoj glavi. „Taj ružni čovek više nikada neće uništiti tvoju lepotu...!“, nestala je, a on je opet postao dečak, pokriven krvlju od glave do pete, koji sedi usred ostataka čoveka i smeje se, zvonko, nevino i veselo.
---------------------------------------------------------------------------
„Subjekt broj devet je-“
„Vidim i sam. Započnite pripreme.“, drugi glas prekide prvi.
„Borićemo se protiv nečega, verujem.“, začu se Tarin glas.
„Da. Protiv ljudi koji žele da nas ubiju.“, drugi glas objasni.
„Imamo li neku obuku ili ćete nas odmah baciti u borbu?“
„To što ste prošli test vam je dovoljna obuka. Ako ste ovladali svojim moćima, obični ljudi ne mogu da vas pobede. Krenućemo u borbu čim se ostali subjekti osposobe i opreme.“, napravio je pauzu.
„Zašto baš mi?", Tara je pitala.
On je ćutao.
„Da budem iskrena, ni ne zanima me...", Tara reče nakon nekog vremena, „Ali - drago mi je što sam izabrana. Jedva čekam borbu.", iscerila se.
Začulo se otvaranje vrata.
„On će vas voditi.“, pogledao je osobu koja je upravo ušla.
„Strah od ludila, moć – krivljenje realnosti, ime – Aleksej.“, visoki, lep momak dođe do Tare.
„Strah od ogledala, moć – upravljanje refleksijama, ime – Tara.“, ona odgovori i oni se rukovaše.
---------------------------------------------------------------------------
„Žao mi je zbog ovako skromnog dočeka, ali morate odmah ići u borbu. Vaši životi su u pitanju.“, stajao je ispred njih u hodniku ispred otvorenih vrata, kroz koje se videlo nebo puno letelica.
Marko je zaustio da kaže nešto, ali je prećutao, videvši brigu urezanu u borama na čovekovom licu, odloživši svoja pitanja za nakon borbe.
---------------------------------------------------------------------------
„Tara, ti si najvažnija. Upotrebi svoju moć da kontrolišeš Aleksejevu, da nas ne bi slučajno uništio.“,
Ona klimnu glavom : „Treba li da radim još nešto?“
„Da.“
---------------------------------------------------------------------------
Izašli su ispred bunkera, na ivicu litice. Nebo je bilo puno letelica, a čuli su se i povici ljudi koji su trčali ka njima.
Svi su okružili Alekseja, spremni da ga brane ako nešto pođe po zlu. Tara ga je okružila ogledalima i pripremila se za svoj deo posla...
---------------------------------------------------------------------------
„Ti ćeš njegovu moć fokusirati-“
„Na brodove?“
„Na Zemlju.“
---------------------------------------------------------------------------
„Centrala! Centrala! Imamo problem! Prevario nas je! On nas je prevario! Uništiće sve-“
Šuštanje.
---------------------------------------------------------------------------
„Uspeo je! Prevario nas je!“
„Moramo da iskoristimo Projekat 42, onda...“
„Ali ne možemo da imamo kontrolu nad njim!“
„To nam je jedina šansa! On je sigurno još uvek živ! Doćiće po nas!“
---------------------------------------------------------------------------
„Dobro odrađen posao, Tara, Aleksej, svi ostali. Hvala na pomoći.“, lebdeli su u prostoru u ogledalu.
„Šta ovo znači?!“, viknuo je Marko. Stajao je između Alekseja, oličenja mirnoće, i Elize, oličenja panike. „Zašto ste ovo uradili?!“
„Nisam ja odgovoran za to... Vi ste ovo uradili.“
„Vi ste nas izabrali! Vi ste od nas napravili čudovišta! Zašto ste izabrali baš nas?!", Marko je viknuto.
Čovek je ćutao, i dečak je otvorio usta da kaže još nešto, ali ga je u tom trenu Aleksej pogledao i on je nestao.
„Sve je u redu sada... Sve je kako treba da bude...“, rekao je vidno uznemirenoj Elizi i zagrlio ju je, dok se njeno drhtanje polako smirivalo.
---------------------------------------------------------------------------
„Dete koje se plaši vremena... Zar to nije tužno?“, visoki muškarac je tužno rekao, dok se, zveckajući priveskom na koji su bile nakačene mnoge kartice, približavao 42. kocki po redu u jednoj velikoj hali.
„Pazi da ne uradiš ništa kockama 41 i 43, od njih zavise naši životi sad...", nešto niži muškarac je ignorisao reči prve osobe nestrpljivo trupkao nogom. Visoki je odsutno klimnuo glavom.
„Nije li ironično što će osoba od koje je sve ovo započelo da nas uništi?", on uzdahnu i gurnu karticu u vrata, ispod kvake.
„Ako ne prestaneš da brbljaš, sigurno će nas uništiti. A ako umukneš, možda i budemo imali neke šanse.", čuo se pisak i vrata su se otvorila.
---------------------------------------------------------------------------
Stajala je sama u praznom gradu, koji je nekada bio tako pun života - kao i ona.
Sve se menjalo, sve je umiralo, sve je proždiralo vreme. Oblaci su preletali preko neba, dan i noć su se smenjivali svakog trena, životinje su se rađale i umirale i trulile, dok se grad raspadao i pretvarao u pustinju.
Ona je kleknula i pomazila malog zeca po glavi. Kada je podigla ruku, on je već bio kostur.
Čuo se zvuk otvaranja vrata.
Vreme se zaustavilo.
Iluzija je nestala i ona se približila ljudima na vratima.
---------------------------------------------------------------------------
„Dan! Jedan dan je sve što nam je potrebno!“
„Ma kakav dan! Sat vremena, koliko da upozorimo naše da ih odmah, što pre ubiju!“
„Ne smemo dopustiti da nam poropadne sav trud, na ovome radimo preko pedeset godina! Ne sme niko to da uništi! Pogotovo ne on! Moraš nam pomoći!"
„Zbog čega bih to uradila...?“
„Uništiće planetu na kojoj živiš!“
Zvonki dečji smeh. „Od života sam se oprostila u trenutku kada ste me oteli! Ponavljam – zbog čega bih vam pomogla?!“
„Moćićeš da promeniš istoriju. Koja se već desila...“, začuo se tih, ali autoritativan glas.
„To mi se već više sviđa...“
---------------------------------------------------------------------------
„Šta bi uradio da imaš moć da ubiješ dodirom?", nekada davno, glas se probio do njega.
---------------------------------------------------------------------------
„Požurite! Uskoro će izaći! Pripremite napad!“
„Moramo da spasemo Zemlju!“
---------------------------------------------------------------------------
„Ti ćeš njegovu moć fokusirati-“
„Na brodove?“, Tara se nasmeši.
„Na Zemlju-“
„Šefe! Dolaze! Shvatili su šta smo hteli!“
„Šta?!“
„Vojnici! Vojnici su već tu!“
---------------------------------------------------------------------------
Sunčica se smejala, bacajući malu loptu u vazduh, uvećavajući je pomalo svaki put kada dodirne njene šake.
Nikolas je sedeo zguren, sa ogromnim osmehom na licu, kraj nekada skrivenih, sada širom otvorenih vrata davno napuštene baze, gde su sprovedeni prvi eksperimenti sa gasom straha.
Marko je držao zapaljenu sveću i stajao, zagledan u nju.
Tara je nameštala svoja ogledala oko njih, pevušeći neku veselu pesmicu.
Leksander je sedeo kraj Nikolasa, menjajući delove svoga tela, opčinjen procesom promene. Nosio je samo pregaču oko kukova.
Eliza je bila malo udaljena od svih njih. Kada je Tari ispalo jedno ogledalo, ona ga je podigla pre nego što je dodirnulo zemlju i nastavila da joj pomaže.
Aleksej je stajao ispred svih i gledao u horizont, čekajući ljude da se približe. Kraj njega je stajao čovek koji ih je oteo.
Ljudi , najednom, izroniše iz klisura i napraviše obruč oko njih.
I oni su poludeli.
Eliza, Tara i čovek su stajali iza svih, njih dve ih čuvajući od projektila, a on gledajući u pokolj, sa blagim osmehom na licu.
Nikolas je prvi poleteo napred, zabijajući se u gomilu ljudi.
I oni su umirali, od samog njegovog dodira.
Leksander je uzeo oblik nekog ogromnog čudovišta sa dijamantskom kožom i ogromnim čeljustima umesto šaka i lica – koje je ipak, na neki čudan način, izgledalo prelepo. On je pošao odmah nakon Nikolasa, na drugu stranu.
I oni su bili iskidani, na najsurovije moguće načine, ostavljeni da umru od gubitka krvi i bola.
Sunčica se držala između njih dvojice, zabavljajući se onima koji su preživeli.
I oni su bivali razneseni; ruku, nogu, prsa, nosa, ušiju koje bi se naduli i onda eksplodirali.
Marko je trčao i palio vatre pred ljudima i namršteno zurio pred sebe.
I oni su goreli, i on se sa svakim njihovim vriskom sve više grbio, i razmišljao o svom malom bratu.
A Aleksej je stajao malo ispred Tare i smejao se svemu tome, smejao se znajući da su oni mnogo, mnogo jači od ostalih ljudi, znajući da će konačno moći da promeni svet da mu bude po volji, za razliku od njegovog oca koji je skliznuo u ludilo, ne uspevši da uradi ništa, ništa, ništa-
i onda je Eliza, koja je stajala tačno iza njega, slučajno prenela jedno od Tarinih ogledala ispred njega i on vide svoje lice iskrivljeno od ludačkog smeha i on zavrišta.
Eliza je odskočila odatle, dok je Tara užasnuto, drhtavim rukama, što je brže mogla nameštala ogledala oko čoveka i sebe.
A on je vrištao...
I svet je polako počeo da nestaje.
---------------------------------------------------------------------------
U početku bejaše tama.
I bejaše On.
No comments:
Post a Comment