Pad

o1

"Posle mene će doći pravi Pripovedač... Zar ne?", sadašnji Pripovedač reče, gledajući u ogromnu loptu po kojoj su igrale čudne, hipnotičke šare.

"Da.", začu se mnoštvo glasova iz lopte. "Svi Pripovedači pre njega su postojali da bi stvorili njega, savršenog Pripovedača. Onog koji nikada neće umreti niti će ikada zaboraviti.", Svest, biće stvoreno od ljudskih misli i snova, reče.

"Kako ću znati da je to on? I ko je on?"

"Ne brini se...", glasovi Svesti rekoše, podsmehujući se. "Poseban si. Trebao si da budeš poslednji, ali..."

"Previše brinem o ljudima oko sebe.", Pripovedač ih prekinu.

"Tačno. Previše vremena si proveo sa ljudima, pre nego što smo te uzeli pod svoje. Ali, obećali smo ti da ćemo ti ispuniti jednu želju ako ti ikad bude trebala. I zato ovo radimo..."

Šare na telu Svesti krenuše da se kreću i kruže oko jedne tačke u sredini. Iz nje se pojavila jedna mala ruka, zatim još jedna i one krenuše da prave otvor. Zatim je izlazilo sve više i više ruku koje su širile otvor, dok on nije postao taman toliko velik da dete može da prođe kroz njega. Onda su se ruke vratile unutra i pred Pripovedača iznele malog dečaka, umotanog u plahte.

"Zato što su svi Pripovedači rođeni u ljudskom svetu bili nesbosobni da izvrše svoje dužnosti, čak i kada nisu bili ljudi, odlučili smo da stvorimo jednog sami. On će biti savršen - imaće telo i um čoveka, ali će uvek birati put razuma, ne srca. Ali, svako mora da ima neku manu... Zato će on voleti tebe."

Pripovedač pogleda u dečaka, koji je brzo rastao. "I ja ću ga voleti tačno onoliko koliko on voli mene, zar ne?", sumorno se nasmejao.

"Da."

"Zaželeo sam slobodu..."

"Ne, zaželeo si oslobođenje od dužnosti Pripovedača. Ispunili smo ti želju."

"Ali vam se moja odluka ne sviđa, pa ste odlučili i da me kaznite dok još uvek možete da upravljate mojim umom - zar ne?"

Glasovi Svesti se nasmejaše. "Da, u pravu si. Ne slažemo se sa odbacivanjem svojih dužnosti. A sada ga uzmi."

Pripovedač podiže svoje ruke i uze dečaka, koji je sada izgledao kao da ima desetak godina.

Ceo život prolete pred njegovim očima. Osetio je kako je to držati sopstveno dete u rukama. Osetio je sreću života sa voljenim bićem. Nije više bio sam, ne u životu koji je video... U životu koji je mogao da proživi, da je imao makar malo više sreće.

Ali nije mogao da se bori protiv ljubavi koju je osetio kada je pogledao u lice tog malog bića koje je polako otvaralo oči. Prva stvar koju je dečak video je bilo Pripovedačevo lice, kako se nežno smeši, uprkos suzama. Prva stvar koju je dečak uradio je bila da obriše te suze, sa istim osmehom - osmehom ljubavi.

"Dobio si ono šta si tražio.", glasovi Svesti su oštro rekli. "Vraćamo vas nazad, u vaš dom."

Dečak je izvukao ruke iz pokrivača i zagrlio je Pripovedača, dok ih je lopta usisavala.

Stvorili su se u maloj sobi, obasjanoj samo svetlošću par sveća sa zidova. Pripovedač spusti dečaka na klupu kraj drvenih vrata i prođe kroz njih. Posle nekog vremena se vratio sa još jednom svećom i nekom odećom za dečaka. Nežno ga je probudio i presvukao.
"Moram da ti ispričam neke priče pre nego što odem.", rekao je kada je završio. "Slušaj pažljivo, pošto ću ovo moći da ti ponovim samo jednom... Pitaj ako nešto ne razumeš i pokušaj sve da zapamtiš. Ovo će ti sigurno pomoći i, verujem, sačuvati mnogo vremena..."

Dečak je klimnuo.

I Pripovedač je počeo da pripoveda.

o2

""U pomoć! Neka me neko spasi! Neko... Bilo ko..."

Kada u očaju kažeš ove reči, demon se pojavi. Oni su uvek u obličju koje ti deluje najlepše.

"Da li želiš da sklopimo ugovor?", pitaju. Retko ko odbije...

"Da li si siguran u to? Cena je tvoja duša...", kažu nakon toga, ali niko više ne sluša nakon toga, zaslepljen mogućnošću spasenja.

I bivaju spaseni.

Demoni uvek drže svoju reč.

Ali oni koji plate cenu lutaju kroz život bez ijednog cilja preostalog, bez želja, osećanja, motivacije... Bez duše, stvari koja ih čini živim.

Oni žive - bez života u njima.

Pre nego što sam izabran da postanem Pripovedač, moja dužnost je bio da pronađem takve ljude i da im dam dar milosti - da im pomognem da iseku sve preostale veze koje ih drže vezanim za ovaj svet.

Ko sam ja?

Samo jedna od mnogih abnormalnosti u ovom svetu...", Pripovedač zastade i pogleda u dečaka, koji je sada već delovao kao tinejdžer.

o1.1

"Ovo je odgovarajući način na koji Pripovedač treba da se oprosti... Mogao je da bude savršen.", misao Svesti se nalazila u podsvesti svih ljudi. Ove reči su nosile malo tuge u sebi i, možda, malo žaljenja...

o3

"Demoni uživaju u tome da jedu duše koje su sami uprljali, pogotovo ako je ta duša nekada bila neokaljana... Kako je ukaljati? Hah, to je lako. Prelako, čak. Samo treba da nateraš osobu da očajava, da sumnja, da laže, da radi bilo šta što povređuje bilo nju bilo nekog drugog - to je sve...

Bilo šta što povređuje ljude prlja dušu, bilo šta što im pomaže je prečišćava.

Međutim, demoni su lenji. Retko koji od njih ikada to i uradi - da bi mogli da komuniciraju sa ljudima, moraju da se pretvore u ljude, time gubeći sve svoje moći.

Ali onda dobijaju jednu sposobnost za koju obično ne shvate da je imaju - sposobnost da imaju osećanja.

Pogodi šta se desi ako zavole čoveka... Ne, ne umru - postanu abnormalnosti! Nakon smrti voljene osobe. Ali nismo svi mi bivši demoni, ima i ljudi - čije su duše pojedene, ali su onda, nakon toga, nekako uspeli ponovo da prizovu demona i, kada je došlo vreme da plate cenu za svoju želju, ne mogu to da urade, pa zbog toga postaju abnormalnosti.

Ne, ne znam šta se tačno dešava u procesu pretvaranja u abnormalnost. Štaviše, znam i ovoliko samo zato što sam se raspitivao - ovo nećeš naučiti kao Pripovedač, pošto Svest nikada nisu zanimale abnormalnosti, već samo demoni. Ipak smo mi samo tamo negde, daleko, iza kulisa, održavajući zupčanike ovog sveta... Nije ni važno. Reći ću ti ja sve.

Zasad sam ti objasnio dva načina na koji možeš postati abnormalnost - postoji još jedan. Kada demon u njegovoj pravoj, demonskoj, formi i ljudsko biće imaju dete, ako ono preživi više od tri godine, postaje abnormalnost. Taj način je najređi, ali ta deca su najmoćnija - u bukvalnom smislu te reči, zato što na svoj trinaesti rođendan dobijaju moć koja im najviše odgovara...

Ja sam nekada bio takvo dete.

Zato sam i izabran da budem poslednji Pripovedač, ali izgleda da, ipak, nisam odgovarajuća osoba za tu dužnost... Previše brinem o ljudima. Previše... I zato si ti stvoren - da preuzmeš dužnost istoričara ovog sveta,da živiš zauvek, da nikad ne zaboraviš."

Pripovedač uze pušku i ranac koji su bili kraj klupe.

"Napolju se vodi rat, između demona, koji žele da konačno prožderu celu ljudski rasu, i abnormalnosti, koje žele da ih spasu. Ja želim da pomognem! Ali to znači da ne mogu da ostanem neutralan, a Pripovedač to mora. Zato više nisam Pripovedač... Ali, od sad, pa nadalje, ti jesi.", sklonio je šiške sa levog oka i stavio kapuljaču. "Ostani živ, dečače.", Pripovedač se tužno nasmešio, gledajući u mladića ispred sebe i krenuo je da hoda prema vratima od čelika. Mladić ga je pratio.

"Kako se zoveš?", mladić je konačno progovorio.

"Vanja.", bivši Pripovedač stade i reče, dok su se vrata otvarala pred njim i svetlost spoljašnjeg sveta je obasjavala sobu. "Imaš zalihe da godinama živiš ovde.", pokazao je drvena vrata, koja su bila naspram čeličnih vrata. "Ti ćeš preživeti i postati svetlo koje će nas voditi...", potapšao je  mladića, sada dosta višeg od njega, po glavi.

"Zbogom...", Vanja je kratko mahnuo, okrenuo se i nastavio da hoda. Kada je zakoračio napolje, vrata su počela da se zatvaraju, ostavljajući svetlost sunca i zvuke sa druge strane zida...

"Nema svetlosti... Ne bez njega...", mladić tužno pomisli i sede ispred gvozdenih vrata, koja se nisu otvorila. Par suza mu je skliznulo niz obraz.

Ali svetla je bilo. Sveća koju je Vanja zapalio je još uvek gorela...

I novi Pripovedač ju je video.

Uzeo ju je, prošao kroz vrata koja mu je on pokazao i počeo je da čita knjige koje je on ostavio iza sebe.

Uskoro, suze su mu se osušile, ali on to nije ni primetio.

o4

Godine su prošle... Decenije... Vekovi... Ali ja ga i dalje vidim u svakoj osobi sa kojom sam ikada bio. Njegovo lice, prva stvar koju sam ikada video, je i dalje tako živo u mom sećanju... Kao da bih ikada i mogao da zaboravim to lice. Kao da bih ikada mogao mogao da zaboravim njega. Kao da mogu išta da zaboravim! Kako bih voleo da mogu da nestanem, da isparim... I da zaboravim na njega... Ali nema svrhe. I dalje živim i pamtim i pripovedam i upozoravam i vodim... Kao što Svest traži. Za ljude, ja sam poput boga. Za Svest - samo oruđe. Za sebe... Niko. Jer nemam njega! Godine i godine prolaze i ja idem putem razuma, i Svest, moj gospodar, je zadovoljna, i ja, bezimeno oruđe, počinjem da se lomim... Zar ne vidiš, Vanja? Gde si, Vanja?

Hahahah...

Ali ja i dalje radim ono što treba da radim, uređujem čovečanstvo, slušam ljude, pomažem im, pripovedam da upozorim, ne dam im da skrenu sa pravog puta.

Baš kao što bi on hteo.

Baš kao što bi on uradio...

...da li bi on to tako uradio?

Ne znam... Ne znam! Ne znam ništa više! Samo se sećam i pripovedam... Uvek neutralan, uvek pronalazeći najbolji put za čovečanstvo...

...zato što sam ja Pripovedač...

o5

Jedna žena mi prilazi.

Ima nečega u njoj što me podseća na njega...

Pita me je da joj ispričam priču.

Ja joj pričam o Najvećem ratu, u kome su abnormalnosti, za koje ljude nisu ni znali, dale svoje živote da spase te iste ljude od demona... Pričam joj o hrabrom vođstvu njihovog najjačeg borca, Vanje, sina kralja demona i obične ljudske devojke.

Priča joj se sviđa i želi da čuje još, pa je vodim do svog prebivališta.

Govorim joj priču o ljubavi. zauzvrat, ona meni daje ljubav...

Kasnije, dok smo ležali u krevetu, ona je meni ispričala priču o svom sinu, koji je želeo previše i koji nije mogao da plati cenu ispunjenja te želje. Priča je imala tužan kraj, ali je bila ispričana sa puno nežnosti i probudila je nadu u mom srcu... Nadu da ću ga pronaći... Da je možda, možda, još uvek živ...

Ležali smo u tišini neko vreme, a onda me je ona pogledala i nasmešila se.

...njen osmeh je bio potpuno isti kao i njegov...

Suza je skliznula niz njen obraz i ja sam je obrisao... baš kao i njegovu, nekada davno.

Mnoge suze su ih pratile , ali sam ih sve obrisao poljupcima.

Konačno sam skupio hrabrosti i pitao: "...da li si to stvarno ti?"

Odjednom, njeno lice postade potpuno isto kao Vanjino, ali se vratilo na staro par momenata nakon toga. U trenutku kada je svaki tračak Vanje nastao sa njenog lica, ona je bez reči ustala i krenula da se oblači. Seo sam na ivicu kreveta i gledao u nju. Kada se potpuno obukla, došla je do mene i promrsila mi je kosu. "Baš kao i on, pre nego što je otišao-", proletela mi je misao kroz um. Podigao sam ruku da je zaustavim, otvorio sam usta da vrisnem njegovo ime, ali... Nestala je. Sve što je ostalo od nje je bio ukus njenih suza na mojim usnama i sećanje na dodire...

...opet sam ga izgubio.

I ovog puta... Ovog puta boli više... Mnogo, mnogo više!

o6

"Tvoj um je uznemiren.", glasovi Svesti konstatuju. Svest može da oseti moja raspoloženja i da me nagovori da uradim određene stvari, ali ne može da mi čita misli, niti da me potpuno kontroliše, baš kao što je bio slučaj i sa abnormalnostima i demonima.

"Ja sam uznemiren.", govorim.

"Zašto?", ona pita.

"Imam želju koju ne mogu da ispunim.", odgovaram.

"Sve ima cenu.", ona kaže.

"Da li to znači da bi mi ispunila želju za cenu?", sada ja pitam nju.

"Da.", ona odgovara.

"Onda mi ga dovedi.", zahtevam. "Želim da bude ovde, sa mnom."

"Šta si spreman da daš zauzvrat?"

"Bilo šta."

"Da li si apsolutno siguran u to?"

"Da."

Šare na telu Svesti počinju da se pomeraju i kruže oko jedne tačke u sredini. Iz nje se pojavljuje jedna mala ruka, zatim još jedna i one kreću da prave otvor. Zatim izlazi sve više i više ruku koje šire otvor, dok on ne postane taman toliko velik da odrastao čovek može da prođe kroz njega. Onda se ruke vraćaju unutra i iznose Vanju, umotanog u plahte, ispred mene, Pripovedača.

"Stvorili smo telo isto poput tela u kome se rodio, jer smo poslednje već uništili.", Svest govori.

"Telo u kom se rodio... Poslednje telo...", pomalo sam zbunjen, dok se ne setim jedne od priča koju je zapisao, priču o svom životu. "Ah, njegova moć..."

"Da. Njegov duh je besmrtan i može da se seli iz tela u telo. Zato je mogao da bude poslednji Pripovedač.", Svest se slaže sa mnom. Klimam glavom, da pokažem da sam shvatio i onda gledam u njega. Moje grudi bole na samu pomisao da ću moći da ga dodirnem, da ga držim, da ga zagrlim, da mu pokažem svoju ljubav. Uzimam ga u ruke i smešim se. Suza mi klizi niz obraz dok on otvara oči. I on se smeši i briše mi suzu. Grlim ga... Bliže... Bliže... Želim da budemo bliže!

"Vrati nas nazad, u moje prebiva- U moj dom.", govorim Svesti i ona me, začudo, sluša bez reči.

Lopta nas usisava i prebacuje u moju sobu. Spuštam ga na krevet i ležem kraj njega.

Zajedno padamo u san, grleći se i smešeći...

o7

"Zbog čega si otišao...?", pitao sam ga kada se probudio.

"Morao sam... To je bila cena koju sam morao da platim jer sam napustio svoju dužnost.", on mi je odgovorio.

"Osećao sam se tako usamljeno... Ali kada sam počeo da čita sve te pirče koje si ostavio za sobom, osećao sam se kao da si tu, pored mene, kao da si ti taj koji mi priča sve to...  I to mi je dalo snagu da nastavim dalje.", rekao sam mu, sa nežnim osmehom.

"Drago mi je što su ti pomogle...", i on se nasmešio. "Ali, samo da znaš, uvek sam bio pored tebe. Nakon rata sam uzeo tuđe telo... I radio sam sve što sam mogao samo da bih ti bio blizu. Ali ti to nisi smeo da znaš, jer bi se onda Svest opet umešala. Samo se nadam da će ovoga puta se biti dobro... Nadam se da ćemo imati srećan kraj...", postao je pomalo tužan.

Nakon toga, nismo više pričali. Izgubili smo se u osećaju sreće zbog bliskosti naših tela i umova i srca. Naše duše su bile isprepletane i presrećne dugo, dugo vremena...

Ali je to vreme za nas bilo prekratko, zato što smo i dalje bili gladni jedan drugog kada nas je Svest prizvala nazad.

"Vreme je da se plati cena tvoje želje, Pripovedaču.", Svest reče kada smo se pojavili ispred nje.

"Šta se dešava?", pitao sam.

Vanja je delovao malo zaprepašćeno i veoma tužno.

"Mislio sam da će ovoga puta... sve biti dobro...", glas mu je pukao na kraju. Lice mu je bilo prepuno bola, ali ja još nisam shvatio šta se desilo.

"Izgleda da shvataš da si pogrešio.", Svest je zvučala podsmešljivo.

"Da... Razumem. Vreme je da se plati cena momenta sreće.", pustio je moju ruku i krenuo je da hoda prema Svesti. Pre nego što je stigao do te velike lopte, on se okrenuo prema meni i viknuo: "Dajem ti ime Sone! Da obasjaš ceo svet i da ga odvedeš do njegovog zlatnog doba!", i onda ga je Svest proždrala.

"Sve ima cenu!", rekla je, oholo. "Njegovu dušu ne može da uništi niko, niko! Niko osim nas! I mi smo to upravo uradili!", smejala se i smejala i smejala i smejala.

Pao sam na kolena, ne mogavši da izdržim težinu tog saznanja. Svest me je odnela nazad u moju sobu gde sam ležao dugo... Dugo...

Sasvim sam...

Bez njega...

o7.1

Vanja je rekao ostalim živim abnormalnostima da me pronađu, ako on ikada umre. I oni su to uradili. Desetak njih je uspelo da izbegne plan Svesti da izbriše sve rase koje nisu ljudske, i to su bili oni najjači. Tu je, takođe, bilo i par prethodnih Pripovedača, koje je jedna od abnormalnosti uspela da prizove.

Radili smo na ovom planu mnogo vremena. Sada ćemo ga sprovesti u delo i time okončati vladavinu Svesti...

Zato što sve ima cenu.

I sada je došlo vreme da je Svest plati.

I ja ću stajati tamo i gledaću to i pamtiću i pripovedaću priču o njenom padu ljudima.

Zato što sam ja Sone, Pripovedač.

(2015.)