Spavaj mi, spavaj...

„Prvi put sam čuo tu priču kada sam imao sedam godina. Ona mi je u dušu ulila takav strah da ga se ni danas, dvadeset godina kasnije, ne oslobodih.

Kada sam bio mali, dadilja je uvek morala da se psihički pripremi pre nego što me stavi u postelju jer nikad nisam hteo da spavam. I iz tog razloga mi je ispričala priču o Peskaru. Taj čas mi je urezan u pamćenje i ne mogu da ga zaboravim, ma koliko pokušavao...

Nova dadilja mi je pevala uspavanku - „Spavaj mi, spavaj...“; kada sam je , po ko zna koji put te večeri, prekinuo pitanjem: „A što?“.

Verujem da joj je tada bilo dosta i da mi je zbog toga rekla: „Zato što će Peskar doći da proveri da li spavaš!!!“. Utom je plamen sveće zbog nečega zatreperio i senke su se razlile po njenom licu pretvarajući ga u užasnu masku. Drhteći, upitao sam je: „K-ko je t-to?“ 

I ona je počela da priča.

„Zar ne znaš? On dolazi noću da proveri da li deca spavaju... I posipa im oči peskom da bi imala lepe snove. Ali, ako ne spavaš, on dođe i zasipa ti oči sa još peska dok ne proplačeš krvave suze. A onda te odnese svojoj deci na polumesec da ti ih pojedu...“

„A k-kak-ko i-izgle-leda?“ strašno

zamuckujući, rekoh.

„On je poput čudovišta. Ima strašan kukasti nos i sitne crvene oči, a usta su mu velika i usne mesnate. Telo mu je majušno, manje od šaka koje su ogromne – da bi mogao da uhvati puno dece - i noge su mu jake, jer mora daleko da ide...“ ona odgovori.

Onda me pomazi po glavi i reče: „Ali, ako si dobar, neće doći... Sada, laku noć!“ nasmeši se i ugasi sveću, ostavivši me samog sa svojim strahovima.

Kad god se prisetim tog trenutka i dadiljinog senkama oblikovanog lica, prožme me strah jak kao i onda.

Ne bi se moglo reći da verujem u apstraktne stvari jer sam ja, ipak,

racionalan čovek, ali Peskar je nešto drugo.

On je usađen u moju srž tom pričom. I ne mogu da ga se oslobodim, koliko god pokušavao...“

12. 01. 1834.

London, Velika Britanija

***********************

Završivši pisanje, muškarac je ostavio pero i zatvorio mastionicu.

Zevnuvši, pogledao je na časovnik i video da je već prošla ponoć.

„Sada će Peskar da dođe po mene...“ nasmejao se.

Skinuo se, legao u postelju i uskoro je zaspao.

Sledećeg jutra su ga pronašli mrtvog, sa iskopanim očima.

Krevet je bio pun peska.

(2010.)