Ritam srca

01
prvi Plesač je sa prvom Vračarom izmenio svoju sposobnost da voli da bi postao savršeni ubica

Ona je plesala.

Plesala je kao da je sama.

Kao da joj život zavisi od toga.

Njene crvene suknje su letele svuda oko nje, čineći da ona izgleda kao vatra u ljudskom obliku.

A ona je plesala...

Bubnjevi i glasovi su je vodili i ona je uskoro ostala sama u krugu na goloj zemlji, ali to nije shvatila, previše obuzeta ritmom u sebi.

I ona je plesala.

- - -

Taj dan joj je bio slobodan, njena tačka je bila tek kasno uveče, na samom kraju - vrhunac večeri.

Odlučila je da ode do grada. Za razliku od ostalih iz trupe, volela je osećaj u njima, ali nije mogla da ga opiše - ali osećaj usamljenosti koji se može postići tamo, među svim tim ljudima, ju je opčinjavao. A ovaj grad je bio veći nego ijedan drugi u kom je bila - što znači da je i osećaj bio jači.

Hodala je, prepuštajući se gužvi da je nosi, gubivši se u ritmu grada. I tako satima, činilo joj se.

Ali u nekom trenutku, gužva poče da se proređuje i ona promeni pravac. Hodala je sama neko vreme, povremeno nailazeći na neke retke prolaznike, sve više zalazeći u mračne uličice i tesne prolaze. Nakon nekog vremena je naišla na neočekivano lepu, popločanu ulicu. Sela je na klupu kraj jedne od uličnih svetiljki, i pogled joj je pao na ljude u bašti obližnjeg bara.

Bio je to par, žena i muškara. Žena u uskoj crnoj haljini, koja joj je stajala savršeno; videla je tu haljinu u izlozima nekih prodavnica u gradu danas - bila je veoma skupa, ali je ta žena očigledno imala novca da je priušti, o čemu je svedočio zlatni nakit na njoj. Njen samouvereni blagi smešak je samo pojačavao utisak samozadovoljstva koje je isijavalo iz nje. A muškarac...
Nosio je elegantno crno odelo i crne cipele, i bilo je lako videti da su napravljene specijalno za njega. Kosa mu je bila kratka i tamna; potšišana u urednu frizuru koja je isticala njegove jagodice. Sam način na koji je sedeo je pokazivao koliko je samouveren, a moć je prosto zračila iz njega. Mogla je da oseti snagu njegove volje i na ovakvoj udaljenosti.
A onda ju je žena videla i došapnula nešto muškarcu.
Dok je ona ustajala, on se okrenuo i pogledao u nju. Njegove oči su je prikovale za zemlju, i dok ju je on odmeravao, postala je neprijatno svesna svoje šarene odeće, koja ni po čemu nije ličila na elegantnu odeću njegove družbenice, i svoje čupave, neobuzdane vatrene kose, koja se sasvim sigurno nije uklapala u sivilo ovog grada. Onda on podiže šešir u pozdrav i nasmeši se, i sve njene brige nestadoše dok se, pomalo podrugljivo, klanjala u otpozdrav.

Nije ni primetila ženine namrštene obrve i besan pogled...

- - -

Korak, po korak, po korak, do sredine žice razapete pri samom vrhu šatre.

I počinje muzika i ona igra na tankoj žici, metrima iznad zemlje.

I onda pada i ljudi vrište i ona se hvata za trapez i najednom leti i ljudi tapšu i urlaju odobravajući, a ona leti, pleše u vazduhu, u ritmu muzike, u ritmu aplauza, u ritmu glasova gomile i svi uživaju...

Kada se tačka završi, ona se klanja, dok aplauz preti da sruši šatru. Tada primećuje Njega, kako gleda u nju, ne odvraćajući pogled i tapšući.

I ona se klanja samo za njega, uz poluosmeh.

Kada se zavese iza nje spuste, i dalje oseća njegov pogled na sebi.

I smeši se.

- - -

Svake večeri, on je tu i gleda je.

Osim poslednje.

Nije bila spremna na bol koji joj je stezao grudi, ali je nekako završila sa tačkom. Aplauz nije bio jak kao do tada...

Ali je bol jačao.

Ona se nekako otetura do svojih i bakinih kola i leže da spava.

- - -

Bol je budi.

Grudi joj gore, gore do tačke usijanja.

Do te tačke da plamen više nije vreo, nego leden.

Baka je gleda, i shvata.

"Uzmi ovo, pomoćiće ti, makar na kratko.", daje joj čaj koji je upravo skuvala. "Moraš krenuti.", a ona ne shvata šta se dešava, zna samo da je svaki gutljaj sve više otupljuje. Ni ne primećuje kada je baka izašla napolje, ni kada se vratila, ni kada joj je ubacila nešto stvari u torbu.

"Diži se.", ona čuje i sluša, ali ne shvata. Baka je vuče napolje, van kampa, gde je čeka Ašar, jedan od akrobata iz nekog drugog cirkusa, koji živi u ovom gradu. On joj daje uzde, ona ih bez reči prihvata i penje se na konja. Baka stavlja torbu ispred nje i govori: "Neka ti je sa srećom,dete...", i oni jašu ka gradu.

I ona ostavlja sve što je ikada imala, dok se iza grada pomalja sunce, a ona jaše ka njemu, previše otupela i da misli.

- - -

Bol je postao deo njenog života.

Čaj koji joj je baka dala je već popila, ali joj je Ašar obezbedio, pored stana i posla, i još smeše za čaj.

Kada ga je pitala zašto to radi, rekao je samo: "Plesači su porodica.", bez ikakvog daljeg objašnjenja.

I tako je ona životarila - ustane rano, ode na posao, popije čaj kad bol previše ojača, šeta po gradu bez pravog cilja, u nadi da će ga naći. I tako dan za danom...

Sve dok jednom, u povratku iz jedne od svojih "šetnji", nije začula muziku iz nekog od barova blizu svog stana.

Zvuci bubnjeva i zavodljivih altova, pomešani sa nestašnim trubama i raskošnim zvucima saksofona, su je iz nekog razloga podsetili na dom...

I ona je ušla.

- - -

Ona je plesala.

O, kako je plesala... Sa mladim dugokosim momkom koji ju je jedva pratio, gutajući je očima; sa starijim gospodinom u odelu koji je uspevao da se uklopi sa njom i onda je dobio napad kašlja; sa sredovečnim čovekom, nosa crvenog od pića, koji je pokušavao da je poljubi... Menjala je partnere jednog za drugim, čim načine grešku okrećući se ka drugome, vrteći se na podijumu i opčinjavajući sve redom.

A muzika ju je vodila i grlila i bol je negde nestao i ona je plesala, plesala, plesala...

- - -

Odustala je od potrage.

Prepustila se bolu i svake večeri i noći bi igrala.

To nije moglo proći neprimećeno...

Glas o devojci koja pleše poput vatre se raširio i ljudi su počeli da je traže.

A ona je plesala.

Niko joj nije bio dostojan partner, ali ih je sve prihvatala.

I čekala...

- - -

Nije videla njegovo lice u tami bara, ali je osetila kada je ušao.

Nije prestala da igra, ali je povlačila svog partnera sve bliže i bliže Njemu.
U trenutku kada su prolazili kraj njega, ona je naglo promenila ritam plesa, i njen partner je pogrešio. Ona nije sačekala ni da se on pomeri, već ga je odmah pustila i uhvatila Njega, preotimajući ga je od žene sa kojom je došao, i oni su zaplesali.

I, o, kako su plesali...

Njihova tela su postala jedno, i to telo se vrtelo, okretalo, njihalo u ritmu muzike.

Plesali su kao da su sami.

Kao da im život zavisi od toga.

A njene suknje su letele svuda oko nje, oko njih, čineći da ona izgleda kao vatra, a on kao njena senka.

I oni su plesali...

Bubnjevi, glasovi, trube i saksofoni su ih vodili i oni su uskoro ostali sami u polukrugu ispred orkestra, ali to nisu primetili, previše obuzeti nekim svojim ritmom, u nekom svom svetu.

I oni su plesali...

- - -

Taj ples se nastavio i kada su otišli iz bara u njegovu kuću.

I ona je bila srećna, srećnija nego ikada.

I grudi su joj bile pune sunca i ona je sijala.

A on ju je voleo...

02.

Plesači mogu da vole samo jednu osobu u toku svog života; ne vezuju se ni za koga drugog

Sve ima svoj kraj, znala je to.

Ali se i dalje držala njega, dok je bol u njenim grudima bivao sve jači.

Znala je da ima druge žene. Znala je to. Osećala je to u načinu na koji ju je voleo - kada su se našli, predavao joj se u potpunosti, a sada... Sada više ne.

Ni blizu.

A ona mu ništa nije govorila, plašeći se da će je on u potpunosti napustiti.

A bol je bivao sve jači...

- - -

"Znam nekoga ko bi mogao da ti pomogne.", rekao joj je Ašar. "On vodi detektivsku agenciju."

Tišina.

I ona konačno progovara, tiho, skoro šapatom: "Nije mi potreban."

- - -

I ona je te noći plesala, kao nikad pre.

I noći nakon te.

I noći nakon te.

- - -

Bol... Gori...

Obuzima joj um....

"...zašto je izabrao njih? Dovoljna sam mu samo ja!"

- - -

Vrištanje, urlici, tresci, lomljava. On je ubeđuje, ona odbija da mu veruje, jer zna.

I bol.

Bol, bol, bol.

I ona gubi razum i počinje da pleše ples u ritmu svog srca.

I on je konačno samo njen.

- - -

Ašar hoda ka njenom stanu, noseći torbu u kojoj je smeša biljaka za čaj.

Odjednom čuje buku, koja se zatim prekida isto toliko naglo kako je i započela.

Trči gore i upada u stan, samo da bi ih video zagrljene.

Ona se okreće i smeši se, a on spušta pogled.

I shvata da njena haljina zapravo nije bila crvena.
Nego bela.

03.

Plesač umire ako shvati da ljubav nije uzvraćena

Sedi u samici, misleći o njemu.

Bola više nema. Tako gde je bio, sada je ništavilo.

Ne oseća ništa. Ni tugu, ni dosadu. Ni bol.

Ona samo misli.

I čeka.

- - -

"Ako pristaneš da pođeš sa mnom, moći ćeš da ispraviš svoju grešku.", začu glas.

Tišina.

I ona konačno progovara, sigurnog i jasnog glasa.
"To nije bila greška."

- - -

Ulice grada su prekrivene telima. Muškarci, žene, deca, stari... Svi su bili tu.
Grad odzvanja od pucnjave i vrisaka, i smrdi na krv i očaj.

Strah može da se opipa u vazduhu, a hrana, koje sve manje ima, ima ukus baruta.
Ljudi se bore, a grad umire...

- - -

Sve je to proletelo kroz njenu glavu u bljesku, koji je izbrisao ništavilo.

"Ako pristaneš da pođeš sa mnom, moći ćeš da ispraviš svoju grešku.", glas ponavlja.

Grudi joj se pune kajanjem, tugom... besom.

I ona gleda osobu kojoj pripada glas i progovara; više ne toliko sigurno, i pomalo drhtavo; ali sasvim jasno; ona govori: