Vino

Bila je to mračna, mračna noć. Nikog nije bilo na ulicama, osim u zoni crvenih fenjera gde su se prostitutke šetale i nudile čari svoga tela retkim prolaznicima.

Jedan čovek obučen u dugačak kaput, sa podignutim visokim okovratnikom, rukama nabijenim duboko u velike džepove i šeširom spuštenim preko očiju je brzo prolazio kroz uličice oko te zone, izbegavajući poglede. Delovalo je da je usredsređen na nešto, poput psa koji prati trag.

Stigao je do jedne male, mračne kuće sa prozorima preko koga su bile zakucane daske i gvozdenim vratima koja je, na prvi pogled, pojela rđa.

Čim je stao ispred njih, ona su se otvorila.

„Očekivao sam Vas. Drago mi je što niste odugovlačili...“, nasmešio se gospodin sa tankim brčićima. Njegova snežno bela košulja je odudarala od katran crnih prsluka, pantalona i cipela. Njegova kosa je bila crna i zalizana unazad, sa pokojom belom vlasi. U levoj ruci je držao čašu krvavo crvenog vina, dok je desnom rukom držao vrata da se ne zatvore. Njegove usne su bile iskrivljene u podrugljiv osmeh.

„Pa, ne bih mogao reći da mi je drago... Džone Varhale...“, čovek u kaputu je izvukao levu ruku iz džepa i njome skinuo šešir. Zatim je izvukao desnu ruku iz džepa i otkočio oroz pištolja, uperivši ga u Varhala.

*  * *

Pre petnaest meseci, Aleksandar Smit je bio detektiv pripravnik u velikoj londonskoj detektivskoj agenciji, „Džonson i Smit“. Imao je sreće, pa je imao isti talenat za otkrivanje zločina kao njegov brat – jedan od osnivača agencije -, te su mu dopustili da počne sa osamnaest godina – kao najmlađi detektiv pripravnik u njenoj istoriji.

Pre četrnaest meseci je unapređen u redovnog detektiva zbog  neverovatno visokog broja rešenih slučajeva u prvih mesec dana – uspeo je da reši čak četiri!

Pre tri meseca je dobio jedan slučaj koji nijedan drugi detektiv u agenciji nije mogao da reši. Tačnije, oni koji su pokušali, bili su ubijeni... Takođe, postojala je još jedna začkoljica - sve žrtve su umrle naizgled neobjašnjivom smrću. Prva dva detektiva su uspela da shvate kako su ubijene i time su se hvalili okolo, ali nikom nisu otkrili odgovor.

Uskoro su ih pronašli su ih mrtve na obodu grada. Bez odeće. Ubijeni na isti način kao i sve ostale žrtve.

Još jedna karakteristična stvar je bila – sve žrtve, sa izuzetkom ta dva detektiva, su bile žene.

*  * *

Prva žrtva koju je video je bila jedna mlada žena.

Našli su je ispred zadnjih vrata zgrade agencije – koja su se nalazila u jednoj sporednoj uličici  -, nepun dan nakon što su njim zamenili prethodnog detektiva. Bila je potpuno gola i delovalo je kao da ima dvadesetak godina.

Kada su je uneli i stavili na sto u kancelariji, Aleksandrov brat, Džejkob, ju je ispitao sa svih strana.

„Nema rana ni modrica ni na jednom delu tela. Na njenom polnom organu nema nikakvih tragova povreda, takođe. Znači – nije silovana, niti je ubijena batinama ili na neki sličan način, nego joj je, najverovatnije, dat neki otrov.“, bio je njegov zaključak posle detaljnog pregleda. „Moramo da saznamo ko je ona...“, ponovo je pogledao telo.

Aleksandar je gledao kako njegov brat pregleda telo. Negovane šake – vitke, obrijane noge – telo je bilo čisto pre ubistva – dobro održavani nokti – kosa marljivo pokupljena u komplikovanu frizuru koja se sada delom raspala – šminka na njenim očima – žuljevi na stopalima.

„Neki posao na kome je potrebno izgledati lepo i hodati ili stajati puno... Možda je radila u nekom butiku? Ne verujem... Ne izgleda tako... I zašto bi se uopšte toliko trudila da ima sređenu i kosu i nokte i da bude savršeno čista...? Šta još postoji... Frizer... Ne, imala bi žuljeve na prstima od makaza... A tu je i šminka... Prostitutka!“, sinulo je Aleksandru. „Tražimo prostitutku, između 20 i 25 godina, koja je radila negde u blizini... Inače ne bi mogao da je dovuče ovde bez mnogo pažnje...“, rekao je Džejkobu. On ga je pogledao i sa odobravanjem klimnuo glavom: „Dobro. Poslaću neke mlađe detektive da se pozabave time. Vratiću se za minut.“ , izašao je.

Aleksandar joj je pregledao lice.

„Šta buljiš u njeno lice tako? Da ne veruješ možda u onu budalastu priču da je na žrtvinim zenicama utisnut lik ubice?“, čuo se glas sa vrata. To je bio Maverik Saizumi, detektiv pripravnik koji je uvek podbadao Aleksandra.

„Ne...“, Aleksandar mu je odgovorio, zvučeći sigurno u sebe, ali je ipak... odlučio je da proveri. Onda mu se učinilo da nešto sija usred leve zenice. Uzeo je princetu sa stola sa hirurškim pomagalima koji je bio pored njega i pokušao je da izvuče tu stvar iz oka.

Posle nekog vremena mu je to i uspelo, mada je usput uništio gornji deo oka. Očistio je ono što je izvadio sterilnom vatom.

„Pa to je igla!“, on je rekao.

„Ne, mi to uopšte nismo primetili.“, Maverik mu je odgovorio.

„Zabio joj je iglu u oko... Pre ili posle smrti? Verovatnije je pre... Možda da bi je oslepeo?“, Aleksandar je nastavio, ignorišući ga.

„'Ajde joj sad pročačkaj i uši, možda je zabio još nešto u njih.“, Maverik se podrugljivo nasmejao.

„Hvala na ideji.“, Aleksandar se iscerio. Maverik je samo besno stisnuo usne.

Aleksandar  joj je polako ugurao tanak štapić u levo uvo. Nije ništa napipao. „Možda je ovo, ipak, ćorak?“, pomislio je i pomerio se na desnu stranu stola na kome je ležalo telo. Polako je gurnuo štapić unutra i on je odmah udario o nešto!

Aleksandar je vadio to stvar veoma polako. Kada je izašao vrh, odmah je izvadio princetu i izvukao je tu stvar iz njenog uveta. Bila je dugačka oko petnaest santimetara i prekrivena sluzavim belim i sivim tkivom – tkivom mozga, kao i krvlju koja se već skorela na njenoj površini.

„Maveriče, bio si u pravu! Ovo jeste igla!“, iscerio se Aleksandar, dok je Maverik bio potpuno zbunjen.

„Ovo su igle za štrikanje ili tako nešto...“, Aleksandar je začkiljio u njih. 

Džejkob se vratio. Kada je primetio šta drži njegov deset godina mlađi brat, namrštio se.

Maverik reče: „To je igla za akupunkturu.“

„Stvarno? Ne za štrikanje?“

„Ne. Ova deluje kao neka od kvalitetnijih komada. Mislim da znam gde je kupljena...“

„I koliko ih uopšte postoji...“, ubacio se Aleksandar. Džejkob se razvedrio kada je ovaj pogledao u njega. „Biće mi potrebna jedna grupa detektiva da pronađe devojčino radno mesto. Iskoristiću kameru da je fotografišem i onda ću kopije te slike da podelim svakome u toj grupi detektiva. Može?“, kada je Džejkob klimnuo glavom, Aleksandar se malo opustio. „Bolje odmah da počnemo. Ja ću sad da uzmeme dosjee o prethodnim ubistvima i da pregledam tela koja još nisu kremirana, a ti mi, molim te, napravi tu grupu ljudi.“,  rekao je i izašao iz sobe.

*  * *

Nedelju dana istraga nije mrdala iz mesta. Aleksandar jekod svih leševa koji još nisu bili kremirani pronašao iglu u levom oku i desnom uhu.

Osmog dana je jedan agent uleteo u zgradu, sav zadihan od brzog trčanja, i rekao Aleksandru nešto što ga je veoma obradovalo: „Pronašao sam mesto gde je radila i imam neke informacije o njoj!“

„Odlično! Pričaj.“

„Ime joj je Miranda Rouvs i stara je dvadeset dve godine. Ona je vanbračna ćerka Džeka Džonsona i Frančeske Rouvs, živi... Živela je sa majkom.“

„Šta si rekao?!“, prekinuo ga je Aleksandar.

„Živela je sa majkom?“

„Ne, pre toga!“

„Ona je vanbračna ćerka Džeka Džonsona...?“

„Čekaj... Pa onda je ona Džejkobu i meni... Polusestra...“, Aleksandar je prošaputao.

*  * *

Nakon što je to ispričao Džejkobu, Aleksandar je nastavio potragu sa još većim žarom. Saznao je da je Mirandin krug mušterija bio jako mali, i da uglavnom nije bila ni sa kim, osim sa njima; a na noć njene smrti je niko nije video sa nepoznatim ljudima – bile su samo dve mušterije koje su joj uvek dolazile nedeljom – Lao Ci i Maks Daglas. Aleksandar je poslao po dva detektiva po njih. Oni su se, posle nekoliko sati, vratili.

„Lao Ci je nevin. Gospodine. Ima jak alibi.“, rekao je stariji detektiv koji je išao po Lao Cija.

„Isto tako i Maks Daglas.“, rekli su uglas druga dvojica.

„Dođavola!“

*  * *

Druga žrtva je bila još jedna prostitutka.

Isto je imala igle zabijene u levo oko i desno uho.

Isto su svi osumnjičeni imali alibi.

*  * *

Treća žrtva.

Jedan osumnjičeni.

*  * *

Pronašli su ga na samrti. Bio je divljački iskasapljen.

Imao je snage da promrmlja samo dve reči: „Var... Hala...“

*  * *

„Ratna hala?“, Aleksandar je razmišljao dok je išao u banku da uplati honorar od poslednjeg rešenog slučaja.

„Dobar dan, gospodine. Ja sa Varhal Džon, finansijski konsultant ser Džejkoba. Mogu li vam nekako pomoći?“, neki čovek da crnom zalizanom kosom i tankim brčićima je rekao kada je ušao u kancelariju svog finansijskog savetnika.

*  * *

„Gospodin... Var Hala... radi u banci...“, rekao je skupu detektiva. „Večeras ću otići do njega i  videću jesam li u pravu, da li je on taj...“, nasmešio se i stavio šešir na glavu. „Ako se ne vratim do sutra u podne, mrtav sam i on je kriv.“, izašao je iz zgrade.

*  * *

„Izvolite, uđite. Ne brinite se, nisam naoružan. Za razliku od Vas...“, Varhal je rekao i čašom pokazao na unutrašnjost kuće.

Aleksandar je ušao.

*  * *

„O Bože. Kakva suluda priča.“, Varhal se zacerekao kada mu je Aleksandar rekao zbog čega je došao do njega. „Želite li malo vina?“, otpio je poslednji gutljaj iz svoje čaše.

Aleksandar je malo oklevao.

„Može.“, rekao je, na kraju.

Varhal mu je sipao vino iz otvorene boce koja je stajala na stolu.

*  * *

Začuo se pucanj.

To je bio sumnjiv deo grada gde su se često čuli takvi zvuci, pa niko nije obratio pažnju.

*  * *

Prazna vinska čaša se potrljala preko poda umrljanog krvlju i vinom.

„Vino... Vino je bilo otrovano...“, Aleksandar je bio već skoro skroz paralizovan.

„Verovatno, mladiću...“, prokrkljao je Varhal. Krv mu je lila iz rupe nasred grudi, mrljajući pod na koji je pao.

„Trebao sam da znam... Ipak niste vi...“, Aleksandar je rekao, kad mu je glava pala na sto. „Vi ste samo mamac... Zar ne? Neko mnogo... pametniji... me je... vodio ka vama...“

„U pravu si, brate...“, Džejkob je ušao u sobu. Pogledao je Varhala i upucao ga je u glavu.

„Ti... Sabotirao si sve...“

„Da. Izgubio si, brate.“

„Izgubio sam... Kao i uvek...“, Aleksandar se slabašno nasmešio. „Ali... Zbog čega?“

„Šta zbog čega? Misliš, zbog čega sam ubijao?“, Džejkob je čučnuo pored njega.

Aleksandar je jedva primetno klimnuo glavom.

„Ta devojka... Naša polusestra... Bio sam njena redovna mušterija - naravno, pod drugim imenom, ne kao one ostale budale - pre nego što sam saznao ko joj je otac. Ali je tada već bilo kasno. Nosila je moje dete. Ubio sam je da nikom ne bi rekla šta sam uradio... A ostala ubistva su služila kao maska da ne bi shvatili šta se zapravo desilo. A ti... tebe sam stavio na ovaj slučaj jer sam znao sam mislio da nećeš moći da ga rešiš. Nažalost, nisam bio u pravu...“, Džejkob je delovao pomalo tužno i izvadio dve igle – jednu dužu, jednu kraću – iz džepa na kaputu, pazeći da mu ne pocepaju rukavice.

 „Nažalost... previše dobro... si me... pod... učio...“, Aleksandar je pokušao da se isceri, dok su mu suze tekle niz obraz, a lice mu se polako kočilo.

Uskoro nije mogao da pomera usta. Bio je zarobljen u svom telu.

Izgubio je.

(2013.)